Новости

Бојан М. Ђукић - Винзор Мекеј и незаобилазан утицај на Елу и Плишанце

10 01 2019

ДАКЛЕ, ПОСТОЈИ ЛИ инспирација у било кога бесмртним светом снова једног од пионира светског стрипа који је задужио и свет анимације, новинске илустрације и политичке карикатуре највишег ликовног нивоа и непорециво десничарског усмерења — Винзора Мекеја?

Мислим да надахнутих има доста током стриповне историје, од давнина па све до данас... тренутно ми на памет пада Жан „Моебиус“ Жиро... белгијски маестро Херман са својим серијалом ХЕЈ НИК! САЊАШ ЛИ?...

... и моја маленкост, нека ми не буде замерено на нескромности пошто се не угуравам на себи непримерену позицију, поготово поредбену.

Ела је настала као лик са скромном намером да учини визуелно занимљивијим материјале за часове енглеског језика намењене најмлађима у школи страних језика ЛИНГО професорке Данијеле Грозданић која је својој иницијалној креацији додала и пратеће ликове животињица неуобичајених за стандардно осмишљен свет сликовница или стрипова — уместо куца, маца и зека под мојом оловком настали су нилска ждребица, нарогушени носорог, весело слонче, поетска корњача и нежна анаконда жељна дружења, нежности и присности. Од те идеје био је само корак до питања, „А зашто бисмо ово весело друштванце оставили само за тестове из граматике а не и за, рецимо, стрипове или сликовнице..?“ и, с обзиром да смо сместа на почетку себи „скромно“ дали инострано тржиште као циљ, насловили смо пројекат ELLA & TOY PALZ (са Z на крају уместо примеренијег S). За евентуално појављивање на српском језику и тржишту сложили смо се око имена ЕЛА И ИГРАЧКАРИ које је еволуирало захваљујући ингениозном предлогу Данијелине пријатељице, г–ђице Јелене Милановић, у ЕЛА И ПЛИШАНЦИ.

Ретко ко поседује таленат и ингениозност да створи нешто заиста ново, оригинално и невиђено... стога је и моја маленкост током дискусија шта бисмо и како бисмо са нашим ликовима посегнула за генијалним и, нажалост, завршеним стрип–серијалом КАЛВИН И ХОБС Била Вотерсона (Calvin and Hobbes by Bill Waterson) са премисом да Елини плишани другари оживе и постваре се када нема одраслих у близини... одатле до спознаје да нам одрасли нису потребни ни у помињању већ да је цела чаролија заснована на Елиним доживљајима са Плишанцима у сновима, дакле док спава. И тако смо спонтано дошли до Мекеја и МАЛОГ НЕМА. Мекеј није сновиђенске приче казивао само у МАЛОМ НЕМОУ, пре њега имао је покушај са краћим серијалом за одрасле са одраслим ликовима, DREAM OF A RAREBIT FIEND који је у нас давно још неспретно преведен као „Снови страшног ђавола“ а заправо значи СНОВИ ПРОЖДРЉИВЦА ПИТЕ СА СИРОМ пошто је RAREBIT традиционална ирска пита са сиром, веома слична нашем буреку са сиром (или „сирници“, за чистунце који за бурек признају само онај с месом). Вечити експериментатор и трагалац за ширим хоризонтима, Винзор Мекеј је јешног „Буреклију“ осим у стрипу овековечио и у кратким филмовима, што играним, што анимираним — као и МАЛОГ НЕМА, уз многе друге пројекте невезане за његово стриповно стваралаштво.

Можемо само да закључимо како сви ми који покушавамо да „нешто кажемо кроз свој рад свету“ незаобилазно стојимо на раменима великана који су стварали пре нас, или излазимо из њихових шињела или отмених капута од најфиније тканине какве је носио велики Винзор Мекеј, највећи господин међу ствараоцима стрипова икада.

Све што данас постоји у мета–језицима стрипа и анимације и њиховој ликовности није произашло из Дизнијевог студија, како се олако произвољно мисли и закључује, већ из њујоршке изнајмљене хотелске собе у коју је Мекеј сваки дан ишао да црта као што неки „обичан свет“ иде на посао.

Ђорђе Миловић - Стрип као невидљиво збивање

Лав Николајевич Толстој  својевремено је рекао  да уметност не треба да се објашњава.

"Немогуће је, каже он, тумачити дела уметника. Када би се речима могло објаснити оно што је уметник хтео да каже, он би то рекао речима. А он је то рекао помоћу своје уметности, зато што се на други начин није могло приказати то осећање које је доживео. Тумачење уметничких дела речима доказује само да онај који то чини,није способан да се зарази уметношћу.”

Да се разумемо – ја сам први који стоји на становишту да уметничко дело, у овом случају стрип, треба да говори само по себи и да је свако тумачење неразумевање самог феномена уметности (ма шта она значила у овом времену), па и самог стрипа.

Данас свако тумачење пре заводи на странпутицу него што нас наводи да видимо и разумемо само дело. Али…постоји ту један парадокс, који се налази у простој чињеници да присталице таквих погледа не уважавају, заборављају, да је сва наша данашња култура израсла на старогрчком и јудеохришћанком наслеђу. И да се сви облици искуства, са/знања од тада преносе путем речи, посебно писане. Реч, постаје сведочанство постојања неког феномена. Нарочито са појавом прве машине за штампање.

djordje-milovic 17-12-19-001За П.У.Л.С.Е: нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

Тиранијом логосне писмености, пристаје се, углавном прећутно, и на компромис са истином, као оном која јесте, “која је” ствар  по себи” (per se, ipso facto). Истина да су раније писане културе биле углавном цртачке.

Оно што се за древна времена преносило усмено и поседовало сакрална својства,од тада се зауздава у писану реч. Мудраци, свеци и „слободни стрелци” су изгледа изумрли, а на њихово место ступа књига. И тако до дана данашњег.

Наравно, крајем деветнаестог века, са доласком, победом тзв. индустријске револуције, наступа ера у којој ће нови изуми, као што су фотографија, радио и филм, полако преузимати пажњу масовнијег аудиторијума, и тиме отворити поглавље у којем ће књига играти мање важну улогу у животима људи. Разуме се, ту је и штампа – а стрип је у њој заузимао прилично видно место, не и часно и угледно; одмах је третиран као забавни додатак на последњим странама.

То што је извесни швајцарски стрип аутор Рудолф Тепфер (по мишљењу многих историчара стрипа, први стрип који је неко нацртао у историји приписује се њему) још крајем деветнаестог века, кажу, теоретисао о стрипу, није битно утицало на даљи развој догађаја. Наиме, већ и само име цомицс (стрипови), говори довољно о улози и месту које су му доделили, пре свих, амерички новински магнати и уредници у тамошњим редакцијама. Успут говорећи, у чувеном филму” Грађанин Кејн“, Орсона Велса, снимљеном 1941., у којем је главни протагониста глумачка пародија самог новинског магната Виљема Херста, стрип се, речју и сликом, нигде не помиње. Што је, признаћете, прилично чудно, посебно у светлу чињенице да је стрип, то јест, цомицс, био онај масовни и популарни облик забаве који је поменутом магнату доносио милионе.

Да ли је са историјом стрипа (то јест, comics-a) почела, готово ником приметна, и историја НЕВИДЉИВОГ ЗБИВАЊА? Јер, ето, кажу да је да је после поменутог Тепфера, први текст о стрипу написан тек 1924.године у америчким дневним новинама (видети Пегаз број 6, ревију за историју и теорију стрипа…) а поводом стрипа „Луда мачка“(Crazy cat), Џорџа Херимена.

Иако има основе да је сама Идеја у ствари слика (сликовни, визуелни језик).

Језик такозваног несвесног, снови (или сновиђења), виђења су унутрашњим очима, неомеђена социјално условљеним нормама, наученим, јављају нам се најпре у сликама, чија основа је цртеж – нацртано.

Културе пре старих Грка биле су, несумњиво, цртачке: никејске, микејске, минојске, египатске…Као што се данас инвазијом, окупацијом и диктатуром (тиранијом) дигиталне културе, убрзано заборавља и потискује сенка Идеје – писана реч, реторика и критичко мишљење…тако се и у доба процвата философије потискује и заборавља писмо не само цртачко већ сви остали облици изражавања који су били иманентни древним културама.

Од малих ногу учимо да прихватамо компромисе, у чијем спектру или културном вокабулару је, наравно, и писменост искључиво у облку аналфабета народа и земље којој припадамо.

Образовање је  збиља обрађивање, као да људска врста, према свом пореклу, односно праоцу Адаму, човеку од глине, може само да се обрађује, уобличава да види оно што мора да види, што јој њен творац сугерише да види.

Ако је Творац исти онај са почетка људске историје и данас актуелан свемоћни режисер егзистенције, онда је одумирање писама као Идеје или саме истине по себи, природан пут у вољи Свемоћног, те нема за чим да се жали, и нема разлога за забринутост над путем којим човек данас иде. Ако.

Сократ је,  према мом мишљењу, био у праву. И не само он, није он једини старо сумњало. Није једини који није хтео да се прилагоди, адаптира на нова времена и, самим тим, на нове проналаске.

Лао Це, на пример, није био за то да народ треба да се описмени, образује. Сматрао је да треба да остане то што јесте; веран земљи, јер ће се увођењем нових изума остварити услови за настанак хаоса на (у) земљи.

Не знам ко је оно рекао да на једно књижевно дело дође око стотину критичара. Не знам како их је избројао, али знам да их је било и да их још има много.

Несразмера је таква да када би, рецимо, сам бог узео обличје стрип аутора, а потом нашао издавача да му објави стрип, тај стрип, засигурно, не би био примећен ни од једног од стотину или хиљаду или миллион критичара, поготово не од историчара уметности. И не само од њих већ и од готово свих осталих који верују да су слободномислећи субјекти.

Дакле, може ли оно што је а приори добило улогу забавног додатка, названог цомицс, а продаје новине у милонским тиражима, бити, неким чудом, феномен невидљивог збивања?  Слепила?

Јер, као што знамо, одавно је књига преузела улогу жреца умности, учености и сазнања. Књига, наравно, има и забавну функцију, али је добрим делом задржала ореол озбиљности, који јој је вековима приписиван. Иако је јасно да је прва књига, Библија, била и остала најпопуларнина и најпродаванија, нико, или готово нико, данас не тврди да је књига, тачније-књижевност, феномен поп културе, или чак масовне. Свето писмо је, без сумње, писано тако да буде приступачно свима, или готово свима. Слично као и касније чувене књишке творевине, као што је, на пример, Сервантесов Дон Кихот или Раблеов Гаргантуа и Пантагруел, и многа друга.

djordje-milovic 17-12-19-002За П.У.Л.С.Е: нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

Насупрот томе, стрип се, ма који стрип, било ког аутора, изгледа и до дана данашњег, углавном види као поп, или чак медиј масовне културе.

Да бисмо разумели како су настала таква виђења, морали бисмо да разумемо време у којем су књижевна форма односно стрип настајали.

Знамо да је Исус, када је улазио у Јерусалим у крпама и на магарцу,  био исмејан. Знамо да углед и страхопоштовање није стекао лако. И шта мислите, да ли би он у очима милиона био то што данас јесте да је само живео, чинио чуда, васкрсао, и да нико никада није његове житије сабрао у једну књигу?

Ја ту видим проблем који није ни мало нов, а реч је о сумњи у саму реч. Када је Сократ рекао да писмо слаби памћење, рекао је такође да оно заглупљује, јер сећање је у вези са знањем. Ако није и само знање.

Ако писмо слаби памћење, онда уистину не поучава, већ управо супротно, заводи неким тобожњим знањем и, самим тим, спутава нас у сазнају истине.

Да је тако види се, нарочито данас, када је не само заборављена Сократова сентенце већ и сам Сократ. Нико, наиме, не држи данас озбиљно до Сократа. Он је тек информација на интернету, а није ли то постао и пре интернета? И да ли мислите да би постао тако важна информација за неке кориснике интернета да није било неког по имену Платон?

Ми, дакле, све што знамо о Сократу знамо посредством Платона. А он је, разуме се, писао.

А писана реч се тумачила као сенка Идеје (која је истина, вечна и непролазна…), док је, по таквој аналогији, слика (па самим тим и цртеж) тек сенка сенке Идеје.

А зашто тај стрип не би био примећен? Једноставно зато што је стрип –  НЕВИДЉИВО ЗБИВАЊЕ.

За П.У.Л.С.Е: написао, нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

Још чланака...

tacin 5 shop

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.