Новости

АКАДЕМСКИ СЛИКАР БРАНКО ЂУКИЋ ИЛИ ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СЕ РАЂАЈУ И ОСТВАРУЈУ ИДЕЈЕ

Ово је време спектакла на квадрат…

*Стрип, а и култура уопште, изгубили су екстерну публику. Корак по корак, ми смо је повратили, а из такве публике ће се профилтрирати они који су заиста заинтересовани за ову уметност – каже Ђукић Часопис „Стриполис” недавно је објављен десети пут. Само годину дана млађа је истоимена манифестација у славу стрипа која се одржава у Културном центру. Идејни творац оба „Стриполиса” је наш суграђанин Бранко Ђукић, академски сликар.

Branko-Djukic-1-800x445


Како се родила идеја о „Стриполису”?

– Крај седамдесетих и почетак осамдесетих година прошлог века донео је експанзију стрип издаваштва у нашој земљи и обележио је моје и детињство моје генерације. Заправо, још тада сежу корени за мојом жељом да уређујем и водим неки стрип-магазин сличан онима који су се тада могли наћи на киосцима и у књижарама. Код мене је та жеља очигледно била изузетно снажна јер је много година касније сплет околности довео да, у сарадњи са Културним центром, то и остварим. Ја сам имао идеју, а они су је материјално подржали и тако смо кренули у авантуру која, ето, траје до данас…

Наш град је тако постао једна од престоница стрипа. Шта то значи за културу у целини, с обзиром да је манифестација прешла „границе” нашег града и Србије?


– Када сам кретао у све ово имао сам иза себе већ поодмакли „уметнички стаж” и прилично велико искуство. Знао сам да ћемо наилазити на многе препреке, али и да се на пројекту мора истрајати, односно да он не сме бити кратког даха. Та истрајност је донела резултате. Стрип, а и култура уопште, изгубили су екстерну публику. Корак по корак, ми смо је повратили, а из такве публике ће се профилтрирати они који су заиста заинтересовани за ову уметност. О часопису и манифестацији се дискутовало на најважнијим емисијама из културе на РТС-у, организовали смо изложбе и промоције широм Србије и региона. Након штампања, часопис се шаље ауторима и свим релевантнијим познаваоцима стрипа и на тај начин се шире позитивне вести о дешавању из културе у нашој земљи. Тако је протеклих десет година „Стриполис” стизао на адресе стрип уметника у већини земаља америчког континента, од Канаде до Аргентине и Мексика, затим широм Европе, а онда и на блиском истоку, као на пример у Ирану.
Све ово време сам желео и инсистирао да овај пројекат буде везан, баш, искључиво за Зрењанин, како бих овим примером показао да се из ентузијазма и љубави према деветој уметности уз минимална средства може направити нешто заиста велико и вредно пажње.


Који су најзначајнији ствараоци стрипа учествовали, а који објављују у часопису „Стриполис?


– Када завршите Академију и магистрирате на цртежу, као што је то био случај са мном, неминовно је да вам се и однос који сте као дете имали према стрипу промени. Приликом уређивања часописа примат сам дао ауторском и експерименталном приступу овог медија. Поменуо бих минуциозни графизам Тока Феча, добитника престижне награде фондације „Ксерикс”, апстрактне стрипове Андреја Молотјуа, професора на „Индијана Универзитету”, стрипове који су посвећени људима са хендикепом, ауторке Јуко Шимизу, чије илустрације красе странице „Њујоркера”, „Тајма”… Интересантна је и знатна заступљеност жена које се баве стрипом. Радови Нине Буњевац, Лине Ховен, Никол Клеву, Ивете Федорове, Еугеније Монти, каректеришу поентилистичка техника, пиктурална лепота и колористичка слојевитост. До сада смо објавили деведесет седам различитих радова аутора из целог света. Посматрајући све ове радове долази се до закључка да широко подручје језика стрипа још није довољно истражено, поготово не у погледу важности коју он има за саме ствараоце, јер су многи од њих свој језик искористили да би испољили своје најинтимније емоције не осврћући се много на захтеве које диктирају тржиште и индустрија.

Окупили сте афирмисане ствараоце стрипа и филма, али и зрењанинске цртаче, љубитеље стрипа, наставнике, децу… Има ли заинтересованих млађих уметника који ће наставити Вашим путем?

– Да, заправо су све то моји пријатељи које сам стекао у својој дугогодишњој каријери уметника. Осим тих људи из света уметности, много су нам помогли лектори, преводиоци, дизајнери… Сви они одазвали су се позиву да помогну пројекат и овом приликом им захваљујем. Осим мене „у тиму” су од почетака Мишо Живанов и Бојан Стоисављевић, а постоји и читава група младих аутора који су стартовали на „Стриполису”, а сада су студенти ликовних и примењених академија у Београду и Новом Саду и пред њима је време у којем ће показати своје умеће. Не би било фер да не поменем и старије генерације које редовно посећују фестивал, па је тај спој различитих годишта са истим интересовањима, такође, један од куриозитета читавог пројекта.

 

Branko-djukic-3


Бавите се и педагошким радом који, такође, обогаћујете новим идејама. Какво је искуство?

– Добро питање… Не знам колико ће вам се свидети одговор. Нисам био задовољан како је школа мени откривала свет ликовних уметности и уметности уопште. То је један од разлога што сам био окренут поп-култури, јер ме нико на прави начин није увео у свет визуелне културе и лепих уметности. Професори који су предавали такве предмете само су отаљавали свој посао и сами се трудећи да покажу да су уметнички наставни предмети споредни у односу на друге. А мени су били најважнији. Надам се да у том погледу нисам изневерио своје ђаке. Е сада… Ово је време спектакла, спектакла на квадрат. Деца су жестоко затрована тривијалним садржајима и јако им је тешко да прихвате сложеније вредности, вредности које су се потврдиле кроз векове. Покушавам да разбијем те баријере, тај њихов ригидан став. То чиним поступно и систематски, јер их потпуно разумем и знам да је њима најтеже. Са друге стране, свестан сам да су они у годинама када су спремни на сарадњу и када су најкреативнији, па би била права штета не искористити то на прави начин. То није лако јер школство каска за временом у којем живимо. Можда ће звучати патетично и стереотипно, али мислим да успевам да померим ствари са мртве тачке. Томе у прилог можда говори и податак да сам са многима остао пријатељ и после њиховог школовања.

Будућност

– Не треба бити у заблуди да је било лако опстати све ове године. Достигли смо неки ниво, али га треба померати ка напред. Уколико локална средина, као и држава у којој живимо буде имала разумевања за ово што смо урадили и оно што желимо да урадимо, будућност ће свакако бити светла. Ја верујем у то.

БРАНКА ЈАЈИЋ

www.listzrenjanin.com

 

Ђорђе Лобачев — Сабрана дела, књига 1: Плава пустоловка и друге приче (1931–1939)

Монографски Б4 формат, тврди увез, 248 стране црно-бело (неколико у боји), Цена на Београдском сајму књига: 1.500 дин (цена у књижарама 1.900 дин)

Lobacev-Sabrana-dela-1 Makondo

Издавачка кућа „Макондо”, Београд,

у сарадњи са Удружењем стрипских уметника Србије (УСУС) / Центром за уметност стрипа,

у оквиру подухвата Великани српског стрипа

Издавање ове публикације подржало је  Министарство културе и информисања Републике Србије

Са текстовима Здравка Зупана (биографија и стрипографија)  и Зорана Стефановића (предговор и анотације стрипова)

Иницијатор едиције: Здравко Зупан† • Уредништво: Здравко Зупан†, Ирина Антанасијевић, Кристијан Релић и Зоран Стефановић (уредник издавачког пројекта) • Стручни савет: Димитрије Јурјевић Лобачев, Владимир Весовић, Сњежана Зупан • Издавачки савет: Кристијан Релић, Бојан Боснић, Милош Косовац • Рецензент: Момчило Рајин

Рестаурација стрипова, типографија и техничко уређење: Мирослав Танасијевић • Ликовно обликовање корица: Ивица Стевановић • Дигитализација документације: Ненад Петровић • Штампа: АМД систем, Тираж: 1.000

Захвалнице: Димитрије, Јуриј и породица Лобачев, Москва; Породица Зупан, Београд; Вера Бобченок, Санкт–Петербург; Иван Обрадовић, Љубомир Бранковић и Народна библиотека у Београду; Драган Вуловић, Београд; Илија Мировић, Београд; Вук Марковић, Нови Сад; Петар Марш, Београд, и Божидар Поповић, Нова Пазова

Реч издавача

С великим поносом вам представљамо прву књигу (од пет планираних) сабраних дела пионира српског и југословенског стрипа – Ђорђа Лобачева. Књиге ће хронолошки пратити Чика-Ђорђев рад од најранијег, до сад необјављеног, стрипа нацртаног својој будућој супрузи, преко бурних тридесетих, ратних и послератних година, па све до последњих радова које је наменио српској деци у годинама непосредно пред смрт. Прва књига ће вас упознати са првом фазом Лобачевљевог бављења стрипом, донекле наивних покушаја реинтерпретације америчког стрипа у тадашњој Краљевини Југославији, које се закључује стварањем по много чему јединственог авантуристичког серијала о „Плавој пустоловци“ (у чак шест епизода, објављених од 1937. до 1939, у којима је Лобачев наглавце окренуо амерички криминалистички стрип, самом чињеницом што је за главног јунака поставио једну девојку!), али и првим покушајем да се створи један аутентичан домаћи стрип-жанр, обрадом романа Јанка Веселиновића „Хајдук Станко“. Ова књига обухвата и најраније радове посвећене његовој далекој отаџбини коју још није видео својим очима, литерарне обраде Верновог „Царевог гласника“ и Пушкиновог „Дубровског“. Многа од дела које ћете видети у овом, првом, тому по први пут се објављују, или репринтују у целости. Велики труд који смо уложили да вам то омогућимо, посвећујемо успомени на Чика-Ђорђа, али и сећању на Здравка Зупана, човека који је непосредно заслужан за овај подухват. Књига је урађена у сарадњи са Удружењем стрипских уметника Србије и Министарством културе, које је суфинансирало овај пројекат као капитално дело српске културне баштине.

_____________________________________________________________________

Сви смо од Биберчета настали: Чика-Ђорђева шкриња магије (Изводи из предговора)

Зоран Стефановић

Излазак деценијама прижељкиване књиге — првог тома сабраних стрипова Јурија Павловича Лобачева (1909-2002) , код Срба вољеног Чика-Ђорђа — поклопило се са пуним столећем Руског егзодуса, када су лишени домовине у јесен 1918. почели први да се помаљају на обалама древног Тихог Дунава, као најава већег људског таласа. (...) Обожавање Лобачева у Србији као великог уметника, али не било каквог, већ стрипског, приповедача у сликама, има и своју другу страну — непознавање у Русији као управо једног од очева савременог европског стрипа. (...) У суровом свету, постљудској ери која нас посматра са позиција технолошке и сваке друге силе, али безумне као и у самим стриповима Лобачева, нема лепшег начина повезивања два народа, али и целе усплахирене планете, него што би то било преко уметничких плодова једног малог/великог живота који је оплеменио милионе других.

Ово издање хрли и неким људски самеренијим јубилејима — 110 година од уметниковог рођења и 90 откако је нацртао први стрип из љубави према будућој супрузи Лизи, „Кино–хронику Шарж“ (који премијерно доносимо), где је он јунак сопственог живота.

Чудо свечовека Биберчета

(...) Сабрани стрипови Јурија Павловича покривају више епоха, тема, стилова, техника и фаза интересовања унутар 72 године каријере. (...) У првом тому налазимо формативни период како уметниковог опуса, тако и целог савременог стрипа, који су већ у заметку имали све битније данашње особине. Кроз велики стилски, хронотопски, жанровски, иконографски, али и занатски дијапазон добијамо драмско обиље: пустоловине са техничким чудима и паметним злим људима који би да нас искористе („Крваво наследство“, „Зрак смрти“ и први велики серијал „Плава пустоловка“), оптимизам малих људи у недаћама („Деца капетана Гранта“), али и борбу за слободу и достојанство појединца, како српску тако и руску („Хајдук Станко“, „Дубровски“, па чак и „Царев гласник“).

Преко прича у сликама са нама се чуде и у дијалогу поново надвикују Александар Пушкин, Јанко Веселиновић, Жил Верн, Тесла преко Херберта. Џ. Велса а затим и грофа Алексеја Толстоја. И наравно, ту је и пресудна комбинација тврдог урбаног кримића Рејмонда и Хемета са технолошком акцијом, двојца који је дао импулс да се млађани Рус — гитариста, весељак, цртач — почне борити против стварности 1930–их.

Нама данашњима је то, може бити, наивно. Поједностављено. Али ми нисмо били у кожи нараштаја који је неретко у најстрашнијој бајци живео. Из социјалног подземља и историјског мрака голим су рукама излазе прокопали и тај витализам у својим радовима отелотворили. Њима је једноставност филозофског закључка, менталног оквира — јунаштво или ишчезавање — била кључна за опстанак.

Нарочито је Лобачева урођени оптимизам доводио до срећних крајева и зато саветујемо да се не прескочи његова чудесна биографија, бајка по себи — Кад се Волга уливала у Саву.

Чудо смешних цртежа

Лобачев и његови саборци довели су српску и руску културу у мрачним њиховим часовима (пред и кроз Други светски рат) до масовног утицаја на читаоце Европе, а посредно и планетарног утицаја, нарочито преко француске штампе, а касније и српских уметника, теоретичара и уредника који су изашли из шињела Чика–Ђорђа и достојно пренели предање на следеће генерације, све до београдске школе са именом „Ђорђе Лобачев“ коју више од четврт столећа води Владимир Весовић. (...)

Чудо заједништва

Ова сабрана дела не би била могућа да и пре ове редакције није постојао један низ чувара предања. Чине га Бранислав Брана Николић, Срећко Јовановић, Жика Богдановић, Бојан М. Ђукић, Здравко Зупан, Момчило Рајин, Божидар Поповић, Слободан Ивков, Васа Павковић, Зоран Ђукановић, Вук Марковић и многи други чија ћете имена сретати у чланцима и импресумима ове едиције.

Али, иако је сада више мобеничких руку, иако смо имали срећу да су педантни чика Ђорђе и посвећени Здравко Зупан (1950-2015) већ обавили најтежи део посла, сабирајући податке и један део материјала, требало је годину и по дана рада посвећеника нашег тима па да стигнемо до ове узбудљиве књиге, времеплова у прве сате и дане рађања нашег модерног стрипа.

Зато гледајмо неоптерећени ово чудо, не својим већ очима њихових твораца, док је још младо било.

У истим овим данима, долази нам још једно капитално издање човека који је иницирао ову едицију, оног који је себе пола столећа посветио истраживању и популаризацији наше стрипске традиције. У библиотеци „Осврти“ коју уређује Живојин Тамбурић, као трећа књига после монографија Стрипови које смо волели и Стрипске мајсторије Иве Кушанића, појављује се напокон и капитална уметничка монографија Лобачев: Чардак и на небу и на земљу из пера и уредничке визије Здравка Зупана.

Деценијама прижељкиване и припремане, ове књиге ће нам расветлити зашто толико волимо дело Јурија Павловича Лобачева и зашто се његов повратак симболички поклопио са новим добом српске, руске, а можда и још покоје сродне културе.

Пустоловина се, дакле, не морамо плашити, како нам је кроз стрипове и сам живот аутора показано. Наше су. •

_____________________________________________________________________

Ђорђе Лобачев, биографија

Здравко Зупан

Јуриј Павловић Лобачев — код Срба знан као Ђорђе — један је од пионира српског и југословенског стрипа и један од најзначајнијих аутора Европе у овој области. Дубок траг оставио је, такође, и на пољу илустрације и карикатуре.

Син руског племића и царског дипломате Павела Артемијевича Лобачева и Зинаиде Владимировне Лобачеве, рођен је 4. марта 1909. године у Скадру на Бојани, тада у саставу Отоманске Империје. Кум му је био Његова висост Кнез Димитрије, војвода граховски и зетски, Петровић–Његош. Сестра му је била Евгенија (рођена 1905), а браћа Артемије (1906) и Светислав (1915).

У Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (касније: Југославију) Лобачев је стигао са родитељима, браћом и сестром 1919. године. Након преране смрти родитеља — отац 1921. у четрдесет шестој години живота, мати 1922. у тридесет осмој — сирочићи живе тешко, најмлађи у почетку на улици, на ивици егзистенције,. Ђорђе завршава Прву руско–српску гимназију 1929. године, а потом уписује Историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Оженио се Јелисаветом Апухтиновом, кћерком руског царског генерала 1934. године. У том браку рођен је син Димитрије — Мића 8. марта 1935. у Београду.

Широј јавности Лобачев се први пут представио 1929. године једном политичком карикатуром. Објављена је у листу Брка, издању Удружења продаваца и разносача новина, који је због њене антивладине поруке био заплењен.

Тридесетих година, у време велике економске кризе, Лобачев се, мењајући послове, укључујући и физичке, прихватио и цртања реклама за разне трговачке фирме. Тако је 1935. нацртао и своје прве стрипове, уствари, рекламне каишеве од по 3–4 цртежа за Кушаковићев калодонт, пасту за зубе. Међутим, по сопственом признању, он је од стрипа желео нешто друго.

Београдска Политика је, наиме, још 20. октобра 1934. године, на својој дванаестој страни донела следеће саопштење: „Од сутра у Политици! Најновије чудо нашег времена: роман који се чита два минута дневно; мање се чита а више се гледа; имате биоскоп код своје куће. У сутрашњем броју почеће Политика да објављује и један нов роман потпуно непознате врсте код нас: роман у сликама или, како то зову Американци, роман у 'стриповима', што ће рећи каишевима, дакле каишевима слика.“

И доиста, једна цела страна сутрашњег броја Политике испуњена је са шест каишева стрипа „Детектив Икс–9“ Александра Рејмонда и Дешајела Хемета. Објављивање овог авантуристичког стрипа, првог те врсте у нашој средини, представљало је својеврсну сензацију. Сећајући се овог догађаја Ђорђе Лобачев је изјавио неколико деценија касније:

„А онда је једног јесењег дана, у Политици освануо први прави стрип — ’Тајни агент X–9’ Алекса Рејмонда — на текстове мајстора криминалистичког романа Дешајела Хемета. Била је то, да тако кажем, љубав на први поглед. Верујем да није било читаоца овог листа који је остао равнодушан према овој новини, коју је у Политику, мислим, увео један од њених тадашњих уредника изванредни, дивни, незаобилазни Дуда Тимотијевић. Поготово је то био случај са мном. Чинило ми се као да тај стрип долази из мојих најдубљих снова, као да изражава моју најтананију интиму, које ни сам дотле нисам био свестан. Али, истог часа, у стрипу сам препознао изражајно средство којим бих и сам могао овладати, уз чију бих помоћ могао исказати своје латентне стваралачке пориве. Био је то прави потрес.“ (Одломак из интервјуа датог Жики Богдановићу за Пегаз, Специјал бр. 2, децембар 1989, под насловом „Кладенац у којем се огледају звезде или Онирична обзорја Ђорђа Лобачева“.)

По угледу на Политику стрипове почињу да објављују и други листови. Тако, на пример, дневник Време у свом Божићном четвороброју најављује „Радио патролу“ и „Тима Тајлора“. Објављивање првих авантуристичких стрипова у Политици и Времену, поред тога што је представљало својеврсну сензацију, подстицајно је деловало и на наше ауторе који су се убрзо огласили са сличним остварењима. Један од тих пионирских радова представља стрип „Крваво наследство“ настао у сарадњи цртача Ђорђа Лобачева и, као сценаристе, његовог школског друга и венчаног кума Вадима Курганског, објављен на страницама илустрованог листа Панорама. Исте 1935. године, њих двојица у листу Стрип објављују сторију „Зрак смрти“ инспирисану совјетским романом Алексеја Толстоја Хиперболоид инжењера Гарина.

Важно је истаћи и да је издавач Панораме и првог стрипованог листа Стрипа био је руски емигрант Анатолије Ивановић, власник издавачког штампарског предузећа „Народна просвета“ (данас „Просвета“). Он је 1. септембра 1933. по пројекту архитекте Јосифа Најмана почео да зида нову пословну зграду на Обилићевом венцу у Београду. Зграда је довршена октобра наредне године И управо из њене штампарије почетком 1935. излази илустровани лист Панорама, а нешто доцније и Стрип. У то време дужност уредника у оба листа обављао је Војин М. Ђорђевић

Од тада Лобачев претежно ради према сопственим сценаријима или познатим књижевним делима. У стрипу је био најпродуктивнији у раздобљу од 1935. до 1941. године када је сарађујући у листовима Мика Миш, Политика, Политикин Забавник, Микијево царство и другим, нацртао близу тридесет комплетних стрипова.

Као што је својевремено уочио Жика Богдановић стрипски опус Лобачева може се поделити на три групе:

  1. Пустоловно–онирички жанр
  2. Обрада књижевних дела
  3. Национално–фолклорни

У Мики Мишу је објављивао углавном авантуристичко–ониричне стрипове као што су: „Плава пустоловка“, „Принцеза Ру“ и „Бели дух“. Занимљиво је да је „Принцеза Ру“ пред Други светски рат изашла у француском недељнику Aventures као „Princesse Thanit“. Француски историчар стрипа Пјер Стринати (Pierre Strinati) окарактерисао је ово Лобачевљево дело као „најнадреалистичкији од свих стрипова икад створених“. Међутим, нису сви гледали увек благонаклоно. Тако се стрипом „Принцеза Ру“ позабавила редакција Трубе која је у то време била у озбиљном сукобу са конкурентским Миком Мишем. У свом 30. броју од 14. 7. 1938, осврћући се најпре на разлоге спора са издањем А. Ј. Ивковића, Труба даје заједљив коментар супарницима управо поводом Лобачевљевог стрипа.

„Плава пустоловка“ је ван сумње најдужи серијал Ђорђа Лобачева. Главни протагонисти били су заводљива плавуша Бети Греј („Гђица Ренар“), њен верни пратилац џиновски црнац Урсус и инспектор Нед Ролди. Овај криминалистички серијал у коме се Бети бори против гангстера Горостаса, доживљавајући успут и друге авантуре, био је веома популаран код читалаца Мике Миша. У једној анкети коју је његова редакција расписала почетком 1938. „Плава пустоловка“ је заузела високо четврто место одмах иза „Фантома“, „Црног атамана“ и „Мандрака“, а испред „Принца Валијанта“, „Флаша Гордона“, „Текса Торна“… Вероватно је то био разлог што му је уредништво Мике Миша наручило чак шест епизода.

За Политику и Политикин Забавник Лобачев је обрадио романе „Хајдук Станко“ Јанка Веселиновића, „Барон Минхаузен прича“ Е. Д. Мунда, док је више стрипова нацртао према српским народним приповеткама и песмама : „Женидба цара Душана“, „Пропаст града Пирлитора“, „Баш Челик“ и „Чардак ни на небу ни на земљи“.

Сценарио за стрип „Пропаст града Пирлитора“ написао је Павле Церовић, а објављен је на страницама Политике током 1939. године. Ово је један од ретких стрипова у коме се Ђорђе Лобачев не јавља као комплетан аутор. Рађен је према епској народној песми „Женидба краља Вукашина“. У старом граду на Дурмитору столује војвода Момчило, јунак изузетних телесних и моралних особина, који гине под његовим зидинама у боју са Вукашином, након што га је љуба Видосава издала.

Инспирисан Мундовим и Планковим делом Ђорђе Лобачев је у подлиску „Политика за децу“, од 4. јула 1940. до 2. јануара 1941. године, објавио својеврстан стрип–омаж под насловом „Барон Минхаузен прича“. Међутим, у његовој верзији приче су биле хронолошки повезане у једну целину. Променивши њихов редослед, он је неке приче изоставио а понеку и дописао. Тако је у његовој обради стрип садржао 27 наставка иако је инспирацију црпео само из првих петнаест поглавља. Сваки наставак, односно табла, обрађивао је једну Минхаузенову пустоловину и садржао осам слика. Текст је био смештен испод цртежа, изузев уводног кадра у коме се стари барон обраћао својим читаоцима.

Стрип „Пепељуга“ Ђорђа Лобачева, објављен у Политикином Забавнику током 1940. године, настао је у сарадњи са Живојином Батом Вукадиновићем, уредником Политике, Политикиног Забавника и едиције „Златна књига“. Сценарио за „Пепељугу“ писан је у стиху и представљао је, заправо, адаптацију истоимене Вукадиновићеве позоришне „комедије у стиховима у три чина с прологом и два интермеца.“

Бајка „Баш Челик“ спада у врхунска остварења српске усмене народне књижевности. У њој се говори о потрази тројице браће за трима сестрама које су отели змајеви. Уз обавезно троструко понављање, прича се фокусира на најмлађег који је и главни лик. Он ослобађа окованог Баш Челика који му у знак захвалности поклања три живота, али истовремено и отима невесту. Јунак се бори са њим и уз помоћ зетова–змајева, упркос низу метаморфоза Баш Челикове душе, на крају излази као победник.

Радећи стрип „Баш Челик“ и његов наставак „Чардак ни на небу ни на земљи“, Лобачев се није стриктно придржавао оригиналних предложака, већ их је прилагодио и развио према сопственој наративној идеји. Прича о царевићу Милошу, принцези Бисерки и њиховом верном пратиоцу Брки требала је да добије и свој наставак. За ту прилику планирао је да се послужи бајком „Седам лабудица“. Међутим, шестоаприлско немачко бомбардовање Београда 1941. и све оно што је потом уследило, осујетило је ове планове.

У интервјуу датом Миодрагу Пепићу, децембра 1985, за Супер ИТД Ђорђе Лобачев рекао је на ову тему: „Српски фолклор сам познавао врло добро, и учинило ми се да од бајке 'Баш Челик', за коју многи тврде да је једна од најлепших на свету, нема погодније теме за стрип. Прича је веома концизна, кратка, а обилује невероватним бројем фантастичних ситуација, препуних стриповског материјала. Ја сам бајку мало проширио, нешто и додао и попунио је неким новим идејама. То је плод мог става јер мислим да код транспоновања једне уметности у другу, дело мора да добије битне особине нечега у шта хоћемо да га претворимо. Био сам на добром путу да се, вођен оваквим намерама, приближим једном оригиналном схватању домаћег стрипа, и да ме рат није омео, мислим да бих се у потпуности усавршио.“

У Микијевом царству огласио се са четири епизоде антиратног стрипа „Господар смрти“ и једном епизодом стрипа „Шеиков син“.

Мелодрамски роман Е. М. Хала „Шеик“ доживео је својевремено огроман успех код читалаца. Преведен је на неколико језика, а 1921. снимљен је истоимени филм са Рудолфом Валентином. Овај популарни глумац, мит немог филма, који је пленио срца гледалаца необузданим пустоловинама у егзотичном, најчешће источњачком, амбијенту, снимио је пет година касније и филм „Шеиков син“ у коме је остварио своју најславнију улогу на филмском платну. На предлог Милутина Игњачевића, уредника Микијевог царства, Ђорђе Лобачев је нацртао прву епизоду истоименог стрипа који је најављен као „епопеја љубави, херојства и смрти у жарком песку Африке“. Стрип је, како је то истицано у наслову, био „посвећен сени Рудолфа Валентина, љубимца милиона жена.“

Упоредо са поменутим стриповима ради илустрације за едиције „Плава птица“, „Ново коло“, „Златна књига“, као и за књиге и часописе у издању „Земљорадничке задруге“. Поред тога, сарађивао је као карикатуриста у Ошишаном јежу, повремено радећи на реклами и разним периодичним издањима.

За време немачке окупације Београда у илустрованом листу Коло објављује скраћену стрип–верзију српске народне приповетке „Биберче“. У интегралној верзији „Биберче“ се појавио у облику стрип–свеске почетком 1943. у издању књижаре „Ђура Јакшић“, чији је власник био популарни фудбалски голман Милован Р. Јакшић. Из тог раздобља треба, такође, поменути његове илустрације рађене за „Златну књигу“, „Библиотеку за народ“ Издавачке књижарнице Душана М. Делића и „Пољопривредну библиотеку“.

Током рата је сарађивао и са покретом антифашистичког отпора. Као преводилац и водич Црвене армије учествовао је у ослобађању Београда 1944, а након тога је са Совјетском армијом ишао до Будимпеште и Беча.

После ослобођења, враћа се у Београд у мају 1945. и запошљава се у НИП „Глас“. За листове Глас, 20. октобар и Дуга ради илустрације, карикатуре и наслове. Истовремено сарађује као карикатуриста у Јежу. Активан је и као књижни илустратор. Његове илустрације из тог периода могу се пронаћи у едицији „Библиотека за малу децу“ Душана М. Делића, затим у „Просветиној“ „Дечјој малој књизи“, као и у библиотекама „Техничке књиге“. Цела породица узима совјетско држављанство 1946. године.

Године 1949, после Резолуције Информбироа и сукоба Тита и Стаљина, Ђорђе Лобачев је заједно са породицом протеран у Румунију, у Букурешт, где остаје све до 1955. године. У новој средини ради илустрације за „Editura Tineretului“, „Педагошку литературу“ и друге издаваче, а карикатуре за лист За трајни мир, за народну демократију, за разне румунске листове и листове у социјалистичким земљама. Објављује их под разним псеудонимима: Ју, Новак, Жорж Паул, Jurascu… У Букурешту је 1953. године у листу Фестивал објавио стрип, са текстом на седам језика, под насловом „Хоћу све да видим“.

Године 1955. трајно се настањује у Совјетском Савезу, у Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу). За разне совјетске издаваче илуструје претежно дела југословенских писаца. Такође ради рекламне брошуре, сатиричне плакате и друштвене игре.

Од 1965. године поново је присутан на српској и југословенској стрип–сцени. У Политикином Забавнику од 1965. до 1967. године објављује трилогију: „Тајанствена пећина“, „Сатурн долази у помоћ“ и „Доживљаји у брдима“, као и стрипове „Хајдук Вељко“ и „Чувај се сењске руке“. Стрип „Сатурн долази у помоћ“ објавио је 1966. године у скраћеној верзији под насловом „Ураган приходит на помошћ“ у совјетском листу Кастјор. И поред негативног односа према стрипу који је све време владао у СССР–у пошло му је за руком да публикује и стрип „Сказка о попе и работнике его Балде“ према истоименој бајци А. С. Пушкина 1987. у дечјем листу Весјољије картињки.

Наш истакнути публициста Жика Богдановић, почев од 1974. године, у часопису Пегаз отпочео је стручну валоризацију целокупног опуса Ђорђа Лобачева. Од тада су репринтовани неки познати Лобачевљеви стрипови у тврдокориченим књигама и албумима, али су, такође, објављени и неки нови наслови, као што су Бајке од А. С. Пушкина и нове колорисане верзије стрипова Барон Минхаузен прича и Трагом народне маште, у издању „Дечјих новина“ из Горњег Милановца.

Године 1997, на предлог Срећка Јовановића, Ђорђе Лобачев је свој буран и изузетно занимљив живот преточио у изванредан аутобиографски роман Кад се Волга уливала у Саву. Поменути роман издала је београдска „Просвета“ у библиотеци „Посебна издања“.

Издавачка кућа „Бонарт“ из Нове Пазове, која је последњих уметникових година била ексклузивни Лобачевљев издавач, објавила је током 2000. и 2001. године, поред више сликовница, његова последња остварења — стриповане бајке Пепељуга, Камени цвет, Храбри кројач у едицији „Моја прва библиотека“, као и стрип Чворко. А у Политикином Забавнику је током 2000. одштампана колор верзија стрипа „Чардак ни на небу ни на земљи“.

Ђорђе Лобачев је добитник више значајних признања у области стрипа. На другом Салону југословенског стрипа (Винковци, 1985.) посвећеном обележавању педесетогодишњице модерног југословенског стрипа, добио је највеће признање — Гран при за животно дело. Године 1996. на првом Салону стрипа у Зајечару припала му је награда „Максим“, такође за животно дело.

По Ђорђу Лобачеву названа је и Школа стрипа коју у Београду од 1991. води Владимир Весовић.

Ђорђе Павлович Лобачев преминуо је 23. јула 2002. године у свом дому у Санкт Петербургу, не дочекавши излазак из штампе монографије посвећене његовом животу и раду.•

Напомена уредника пројекта

Здравко Зупан (1950–2015), главни историчар југословенског стрипа и иницијатор сабраних дела Ђ. Лобачева, ову биографију уметника је написао у лето 2002. године. Овде је доносимо са малим редакторским изменама или фактографским допунама.

Препоручујемо капиталну Зупанову монографију о целокупном стваралаштву Ђорђа Лобачева: Зупан, Здравко. Лобачев: Чардак и на небу и на земљи, „Модести стрипови“ из Београда и „Комико“ из Новог Сада, 2018. (З. С.)

 

Још чланака...

tacin 5 shop

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.