Новости

„Принц Валијат, осми том 1951-1952“ Харолда Фостера

bakic valijant 8

 

Хал Фостер (пуним именом и презименом Харолд Рудолф Фостер, 1892-1982) уградио је безмало цео свој живот у стрип серијал „Принц Валијант“ који је постао и остао неспорно ремек-дело 9. уметности и културе XX века. Дуже од четири деценије, од 13. фебруара 1937. до 1979. године Фостер је писао и цртао сагу о младом принцу са Севера, из Туле, који ће постати војник Краља Артура да би потом, као један од најпоузданијих витезова Округлог стола обишао безмало читав знани свет тог доба - а реч је о петом веку наше ере. Валијант ће сам и са својим дружинама јахати и ратовати диљем Европе те стићи и до Америке и Африке. Авантуре витеза који носи „распевани мач“, ожењен је принцезом Алетом са Магловитих острва, поносни отац две близнакиње и три сина и полако али сигурно стари и седи, трају и данас; стрип је од Фостера преузео Џон Марфи (сценарија је писао његов син), па Гари Гани, цртеж, и Марк Шулц, прича, до данашњег тима који ствара нове пустоловине - цртеж Томас Јејтс, Марк  Шулц прича. „Принц Валијант“ и даље излази у недељним, колор таблама и премијерно га објављује преко 300 америчких дневних новина.

„Принц Валијант“ је од својих почетака био ванстандардна историјско-авантуристичка прича: Фостер је детаљно проучио епоху у којој се прича дешава, од великих догађаја до свакодневице, од начина ратовања до одевања и исхране а потом је све то преточио у изузетан, класични реалистички цртеж који остаје „нетакнут“ стандардним стрип балонима јер се текст најчешће уписује испод слике или у њеним угловима. Тако је примат слике очуван а реченице „теку“ у континуитету баш као права прича. Мада се занатска стрип техника у међувремену развила у правцима динамизовања приче и њеног визуелног дела и данас, после 65 година од објављивања табли које садржи осми том „Принца Валијанта“ (издање „Чаробна књига“, 2016.г.), магија овог стрипа је очувана и „ради“ као и у време првог објављивања; део заслуга за то има и историјска тема серијала која по природи ствари „тражи“ класичну (одмерену и помало статичну) причу и слику. Једнако важан је и Фостеров манир присутан у читавој саги, његово инсистирање не само на јуначким делима, походима, биткама, дворовима и њиховој помпи већ и сасвим обичним, тривијалним стварима. Отуда сем витезова и њихових непријатеља стрипом се крећу сасвим обични људи, сељаци, њихове жене и деца, просјаци, занатлије, морнари, пијачни продавци... Приче и слике детаљно прате и дочаравају свакодневни живот, обичаје и навике, одећу и обућу, алатке које се користе, куће у којима се станује. Тек ће последњих деценија XX веку у историографским наукама посебна пажња бити посвећена управо тим небитним „ситницама које живот значе“, стварима које, у суштини, „заузимају“ већину времена једне епохе. Фостер је, чини се, био по том питању знатно испред свог времена и то стварајући у форми која у тим годинама још увек није признавана за уметност. Могло би се чак устврдити да је „Принц Валијант“ један од најубедљивијих увида у рани Средњи век на тлу Европе. Осим овог серијала, Фостеров албум „Средњевековни замак“ (стваран у време ИИ светског рата а у облику албума објављен 1957.г.) сматра се правом научном студијом ондашњег времена, обичаја и схватања.

Све поменуте карактеристике Фостеровог рада видљиве су и у осмом тому саге о принцу Валу који ће проћи кроз Европу која, због свуда видне пропасти Римског царства, тоне у беду и безакоње, да би од папе Гргура измолио вероучитеље за родну Тулу а потом се копном и морима вратити кући да открије да је постао отац близнакиња, на неизмерну жалост запостављеног му прворођеног сина Арна. Уз жестоке битке и опсаде замкова нижу се призори безбрижног путовања пределима изузетне лепоте, љубавне приче мешају се са државним пословима и ситним враголијама, не недостаје ни сасвим безазлених авантура кад се неко изгуби у шуми, уз славље победника стоје нимало лепи призори јер „преостаде и на стотине удовица и сирочади који не доживеше да виде срећан крај и не нађоше у боју нимало лепоте!“ Знатижељни и пажљиви читалац ће открити галерије портрета различитих физиономија и карактера, шаролике ношње, различите моделе оклопа, мачева, седала и мамуза односно запрежних кола и бродова а присуствоваће и неким изузетним дешавањима какво је поступак за умножавање рукописа који је далека претеча Гутенберговог епохалног проналаска. Отуда је пожељно вишекратно прелиставање албума „Принца Валијанта“ јер ће свако открити још неки детаљ који употпуњује слику тог времена и увећава поштовање према Фостеровом изузетном остварењу.

Да сам само знао шта ће да испадне... (40 година „Београдског круга 2“)

Ауторизовани говор оснивача поводом 40. годишњице регистровања стрипске групе „Београдски круг 2“, обележене 1. новембра 2016. у Дому омладине Београда на отварању V годишње изложбе Удружења стрипских уметника Србије

(Фотографијa: Анамарија Вартабедијан)(Фотографијa: Анамарија Вартабедијан)

КАДА САМ УЗЕО на себе самонаметнуту „обавезу“ да покренем окупљање стрипољубних људи, нисам имао појма кога бих позвао... Имао сам једино благослов Чика–Ђорђа Лобачева кога сам упознао захваљујући Жики („Пегаз“) Богдановићу крајем августа 1975. потом познанство са Лазом „Диканом“ Средановићем и нејасну себичну идеју — да свој креативни недостатак у цртању преточим у тушерски посао, за који су били потребни прави, талентовани цртачи оловком који су од августа 1976. почели да ми улазе у живот, а и ја помало у њихов.

Тимски рад на цртању је, изгледа, био само мени познат јер нисам приметио ни зрно ентузијазма за тај вид ликовне сарадње код младих људи који су приступили групи регистрованој као БЕОГРАДСКИ КРУГ 2. Да скратим, морао сам да почнем да озбиљно учим како се црта и то покушавам да схватим и данас, пошто стицајем околности није заживела Средановићева идеја о отварању цртачког студија у подруму зграде у којој је становао...

Наше друштванце није било реакција ни на НОВИ КВАДРАТ из Загреба (именован лета 1977) како су нам многи спочитавали, нити стрип–студио како сам маштао на почетку. Била је то екипа дружењу склоних шерета која је имала привилегију да у њој поникну пок. Здравко Зупан, невероватни Жељко Пахек, феноменални Драган Боснић, изванредни Рајко Милошевић Гера, изузетни Асканио Поповић и толико других младих — данас искусних и огрезлих средовечних доказаних талената којима се не диви довољно људи јер просто не знају за њих. Била су тада нека друга времена. Чувени велики издавач стрипова у СФРЈ је у једносатној ТВ емисији о својим едицијама „елегантно“ прескочио да ма и једном речју помене како издаје и стрипове — говорили су само о другим садржајима. А ми се нисмо стидели оног што волимо и чиме смо желели да се бавимо, са некима којима је то и пошло за руком.

Шта нас је подстицало да се бавимо баш стрипом...? Вероватно та потреба коју неко осети у сусрету са нечим довољно јаким да му промени живот — као лопта на игралишту будућем кошаркашу или фудбалеру. За себе знам да сам, сазнавши са тек три напуњене године како људске руке цртају стрипове, сместа знао да ће ми то бити не посао него позив — па и судбина. Вероватно је тако било и са другима.

Лично нисам могао да пронађем свој однос према стрипу кроз тзв. „Трећу генерацију“ коју је инаугурисао Г. Љубомир Кљакић... Признајем, како год се окрене нисам био лак за одржавање и сарадњу, стога без ироније тврдим да је најбоље што сам учинио за развој стрипа и мисли о њему то што сам се склањао препуштајући сталоженијим и паметнијим колегама да пишу и говоре шта се треба рећи о ономе шта су писали и цртали мајстори визуелног приповедања. Мислим, нисам се повукао, али сам се кампањски држао по страни, што се данас усталило... и заиста мислим да је то мој најбољи и најкориснији допринос стрипу, како у Југославији, тако и у Србији.

Драго ми је да постоје они који веле како без мене не би било „стрип–зборовања“ али нисам склон да се заиста сложим с тиме, пошто сам убеђен да би и без моје идеје о имагинарном настављању међуратне београдске стрип–традиције дошло до окупљања истомишљеника чија је креативност чекала да букне — а било је, што се каже, право време и право место. Ето, кажу упућени да је остављен чак и међународни траг. Радујем се томе и желим да се стрипови поново читају и масовно купују код нас, и то не они из увоза само него и из продукције која може и овде да се успостави, буде ли среће, пара и публике. Живи били, па се радовали.

 Бојан М. Ђукић

 

Још чланака...

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.