Новости

Да сам само знао шта ће да испадне... (40 година „Београдског круга 2“)

Ауторизовани говор оснивача поводом 40. годишњице регистровања стрипске групе „Београдски круг 2“, обележене 1. новембра 2016. у Дому омладине Београда на отварању V годишње изложбе Удружења стрипских уметника Србије

(Фотографијa: Анамарија Вартабедијан)(Фотографијa: Анамарија Вартабедијан)

КАДА САМ УЗЕО на себе самонаметнуту „обавезу“ да покренем окупљање стрипољубних људи, нисам имао појма кога бих позвао... Имао сам једино благослов Чика–Ђорђа Лобачева кога сам упознао захваљујући Жики („Пегаз“) Богдановићу крајем августа 1975. потом познанство са Лазом „Диканом“ Средановићем и нејасну себичну идеју — да свој креативни недостатак у цртању преточим у тушерски посао, за који су били потребни прави, талентовани цртачи оловком који су од августа 1976. почели да ми улазе у живот, а и ја помало у њихов.

Тимски рад на цртању је, изгледа, био само мени познат јер нисам приметио ни зрно ентузијазма за тај вид ликовне сарадње код младих људи који су приступили групи регистрованој као БЕОГРАДСКИ КРУГ 2. Да скратим, морао сам да почнем да озбиљно учим како се црта и то покушавам да схватим и данас, пошто стицајем околности није заживела Средановићева идеја о отварању цртачког студија у подруму зграде у којој је становао...

Наше друштванце није било реакција ни на НОВИ КВАДРАТ из Загреба (именован лета 1977) како су нам многи спочитавали, нити стрип–студио како сам маштао на почетку. Била је то екипа дружењу склоних шерета која је имала привилегију да у њој поникну пок. Здравко Зупан, невероватни Жељко Пахек, феноменални Драган Боснић, изванредни Рајко Милошевић Гера, изузетни Асканио Поповић и толико других младих — данас искусних и огрезлих средовечних доказаних талената којима се не диви довољно људи јер просто не знају за њих. Била су тада нека друга времена. Чувени велики издавач стрипова у СФРЈ је у једносатној ТВ емисији о својим едицијама „елегантно“ прескочио да ма и једном речју помене како издаје и стрипове — говорили су само о другим садржајима. А ми се нисмо стидели оног што волимо и чиме смо желели да се бавимо, са некима којима је то и пошло за руком.

Шта нас је подстицало да се бавимо баш стрипом...? Вероватно та потреба коју неко осети у сусрету са нечим довољно јаким да му промени живот — као лопта на игралишту будућем кошаркашу или фудбалеру. За себе знам да сам, сазнавши са тек три напуњене године како људске руке цртају стрипове, сместа знао да ће ми то бити не посао него позив — па и судбина. Вероватно је тако било и са другима.

Лично нисам могао да пронађем свој однос према стрипу кроз тзв. „Трећу генерацију“ коју је инаугурисао Г. Љубомир Кљакић... Признајем, како год се окрене нисам био лак за одржавање и сарадњу, стога без ироније тврдим да је најбоље што сам учинио за развој стрипа и мисли о њему то што сам се склањао препуштајући сталоженијим и паметнијим колегама да пишу и говоре шта се треба рећи о ономе шта су писали и цртали мајстори визуелног приповедања. Мислим, нисам се повукао, али сам се кампањски држао по страни, што се данас усталило... и заиста мислим да је то мој најбољи и најкориснији допринос стрипу, како у Југославији, тако и у Србији.

Драго ми је да постоје они који веле како без мене не би било „стрип–зборовања“ али нисам склон да се заиста сложим с тиме, пошто сам убеђен да би и без моје идеје о имагинарном настављању међуратне београдске стрип–традиције дошло до окупљања истомишљеника чија је креативност чекала да букне — а било је, што се каже, право време и право место. Ето, кажу упућени да је остављен чак и међународни траг. Радујем се томе и желим да се стрипови поново читају и масовно купују код нас, и то не они из увоза само него и из продукције која може и овде да се успостави, буде ли среће, пара и публике. Живи били, па се радовали.

 Бојан М. Ђукић

 

У потрази за „местом под сунцем“ или мрачне приче о љубави и светским невољама - „Картон сити“ групе аутора

bakic karton 01

Стрип албум „Картон сити“ дело је сценаристе Жељка Обреновића, цртача Немање Радовановића, Жељка Виторовића, Гашпера Руса, Мирослава Слипчевића и колористе/ дизајнера Филипа Станковића. Стрипу као уметничкој форми није стран „колективни рад“ више аутора на пројекту (као варијатна мануфактуре у којој свако преузима део процеса производње - сценарио, цртеж у оловци, цртеж у тушу, колорисање, уписивање слова у балоне) али је у овом случају у питању другачији принцип стварања: приче су исцртавали различити цртачи (Виторовић је цртао три приче, Радовановић две а Рус и Слипчевић по једну) а „основни именитељ“ албума је Жељко Обреновић, прозаиста млађе генерације, који је написао и у целину спојио седам прича, већином кратких, створивши својеврсни „омнибус“. Мада су сегменти ове збирке по много чему различити они су, ипак, „окупљени“ око неколико тематских и значењских тежишта што целокупном делу даје својеврсну (отворену) заокруженост и спречава га да се распрши у потпуну дифузност која, чак и кад садржи квалитетне делове, не функционише као целина (што слаби уверљивост делова). Писац/сценариста је, пак, успео да успостави потребно јединство прича и то, понајпре, у ономе што се у теорији одређује као - јединство места. Наиме, све се приче дешавају на нашим просторима и та је чињеница битна за разумевање догађаја односно за читаочеву идентификацију са ликовима - мислимо на овдашње читаоце; обзиром да се албум, као електронска књига, појавио и на енглеском језику свакако ће бити занимљиво пратити реакције критике и читалаца којима није познат локални миље. Временска линија-распон прича је од почетка XX века односно од И светског рата преко блиске нам прошлости грађанског рата 1992. године, текуће садашњости до неодређене (мада, чини се, непријатно нам блиске) будућности. У свима њима, мање или више изражено, рефлектују се светска/глобална дешавања, било она сасвим „обична, свакодневна“ (у лику музичких трендова или локалних „сукоба ниског интензитета“ у „Смрт је клише“) било она општа/историјски преломна - „У име оца“ бави се I светским ратом али и Анексионом кризом, као својеврсним уводом у светски рат, док се у насловној причи,“Картон сити“, питање будућег глобалног сукоба и мира разрешава (опет) на овим просторима и у рукама је овдашњег детектива - потврђујући да у „светском селу“ нема неважних места и локација.

Друго тежиште прича и самог албума је потрага за (психолози тврде) базичном људском емоцијом - љубављу у свим њеним варијететима, од родитељске до партнерско/брачне. Тако у „Картон ситију“ детектив скрива љубав према певаљки „не-бих-да-је-именујем“ (али све што је тајна - сазнаће се); у причи „Најбољи човеков пријатељ је - пас“ верност према пријатељу нестаје пред искушењем освајања (нове) девојке. У еколошко-апокалиптичној „Музеј ђубрета“ отворено се поставља питање сврхе љубави и рађања деце која ће наследити упропашћени свет. На трагу искушавања другачијих страна љубави је „Отровница“ односно њен ујед као начин горке освете због породичног малтретирања и поигравања емоцијама наивних девојака. Фантазмагорична приповест „За тебе“ сусрет и рађање нежних емоција третира као уплив незнаних али моћних сила које „аранжирају“ судбине јединки. Помињана „Смрт је клише“ прати двоструке нивое љубави: млади брачни пар кући се у време рата 1992. па у својој немаштини, помогнут родитељима (и њиховом љубављу) купује половни фрижидер донет/отет са ратишта а онда, на пружном прелазу, сазнаје да им је младалачки идол, Курт Кобејн, извршио самоубиство; судар светова реалности и фиксације фаталан је. Последња минијатура у албуму „У име оца“, која преплиће два временска тока, разоткрива очинску љубав (као и љубав према оружју) која ће бити темељ освете за неопроштени злочин.

Као што су приче разнолике по својим заплетима тако су различити њихови визуелни ликови, у распону од реалистичких цртежа сведених, чистих линија до оних засићених детаљима, од лаке стилизацијске карикатуралности до колористички богатих слика које опонашају фото снимке (истина недовољно фокусиране). Ова ликовна разноликост (потенцирана и пригушеном палетом боја) поклапа се са тачком приповедања - из првог лица једнине - и потенцира различита расположења/атмосфере прича/исповести (анти)јунака заточених у „смутним“ временима који покушавају да нађу своје „место под сунцем“, да опстану у световима/друштвима не претерано им наклоњеним. Отуда у причама тамни тонови и атмосфере, порази или сумњива примирја односно решења која неће бити трајна. Но, такав је усуд ових простора, такав је био и такав ће бити.

Речју, „Картон сити“ је интригантно дело коме треба поклонити пажњу и као такво служи на част ауторима и издавачу, потврђује њихове квалитете које ће, сва је прилика, реализовати и у новим пројектима. 

„Dnevnik“, 2016

www.stripvesti.com

Још чланака...

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.