издавач „ЦЕКИТ“ Зајечар, 2016.;
Историја југословенског односно српског стрипа, како оног пре ИИ светског рата тако и оног послератног, недовољно је позната. Истини за вољу, основне тенденције и развојне фазе мање су или више уочене и теоријски-документарно описане у ретким књигама које се баве историјом стрипа на овим просторима, проистеклим из преданог рада појединаца, ентузијаста и заљубљеника у 9. уметност који су деловали (а и данас је тако) изван званичних државних културних институција које стрип још увек претежно игноришу као уметничку форму (не)достојну њихове академске пажње. Чињеница да су квалитативни домети стрип стваралаца са ових простора неспорно високи и да је овдашњи стрип познат и ван граница матичне државе чини став званичне културе по том питању још парадоксалнијим али и - српскијим! Стога је свака нова књига о стрип историји значајна и заслужује пажњу. Наравно, ширина захвата таквих дела различита је: од оних која се баве целокупном стрип сценом до оних које прате опус одређеног аутора или групе стваралаца генерацијски или поетички повезаних. Негде на средини између ова два пола су књиге које прате/проучавају стрипове настале у неком од места изван административних-државних центара; такве су, рецимо, књиге о нишком стрипу Бранислава Милтојевића, лесковачком стрипу Марка Стојановића, о развоју издавачке куће „Дечје новине“ из Горњег Милановца Срећка Јовановића. У овај (сјајни) низ стаје и књига „Зајечарски стрип“ Марка Стојановића, у издању „ЦЕКИТ“, Центра за културу и туризам из Зајечара, 2016. Иако се Марко Стојановић (1978), стрип практичар (сценариста и издавач), промотер, историчар и истраживач, зарекао, како пише у „Речи аутора“, да се после књиге „Лесковачки стрип 1950-2010“ неће бавити оваквим пројектима, пред читаоцима се ипак налази ова књига као доказ прекршеног обећања али и потврда тога да је Стојановић „човек склон да ради оно што нико други неће, а неко мора“.
Каква год мука мучила приређивача, књига „Зајечарски стрип“ откриће знатижељницима да је оригинални домаћи стрип у овом градићу своју послератну авантуру, упркос партијских забрана и омаловажавања, започео већ 1955.г. у листу „Тимок“ кроз каишеве хумористичких догодовштина хороја који се зове „Рака из Брестака“ Јована Станојевића. Од тада до данас на обалама речице Тимок стасавају заљубљеници у „приче у сликама“ вољни да се отисну у несигурне просторе цртања и писања сценарија за стрипове. Стојановић „препознаје“ чак четири генерације стрип уметника у Зајечару. Прву чине сад већ легендарни Јован Станојевић, Станислав Спалајковић и Мирослав Цветковић. Друга генерација која је свој стриповски зенит доживела 1970-тих и 1980-тих чине Драган Стокић Рајачки, Александар Блатник, Петар Пјер Спајајковић, Слободан Јовић Ети, Драгана Вићановић. Трећу генерацију углавном чине полазници стрип школе Драгана Стокића Рајачког, Бојан Вукић, Срђан Тодоровић и други и они су на стрип сцену изашли 1990-тих односно у првој деценији XXI века. Од 2005. до данас појављују се нова млада стрип имена поникла у Зајечару: Драган Д. Стојаковић, Лозан Николић и други.
Зајечар је 1996.г. постао и центар целокупне тадашње стрип сцене захваљујући првом стрип фестивалу-салону који је организован у оквиру Зајечарске гитаријаде. Уз окупљање бројне публике и стрип уметника са простора „нове“ и бивше, „старе“ Југославије, са многим триибнама и радионицама, на Салону је, за допринос српском стрипу, неспорном великану Ђорђу Лобачеву додељена награда „Максим“. Наредне 1997. године ова награда је додељена Николи Митровићу Кокану, још једној легенди стрипа са ових простора. Иако је Салон потом, због изостанка финансијске подршке надлежних, угашен постао је образац за друге манифестације широм земље а у Зајечару су га, делимично, заменили „Фестивал савремених уметности Залет“ и „Фестивал фантастике“.
Оно што се кроз овај преглед историју зајечарског стрипа препознаје као правилност је континуиран одлазак талентованих стрип аутора из Зајечара у велике средине (Београд, Ниш, Нови Сад, иностранство) које су им могле понудити веће могућности за развој талента и објављивање радова односно изградњу респектабилних уметничких каријера, сусрете са истомишљеницима као и заштиту од локалног, „домаћег“ неразумевања и подсмеха (које неминовно односи данак у губљењу многих талената који не успевају да се отргну овим притисцима). Овај „растур“ стваралаца био је толики да између прве и друге генерације зајечарских стрип аутора постоји својеврсни вакуум због кога се десило да њихови актери чак не знају једни за друге! На ово се надовезује и, проласком година узроковано, губљење података, све слабија доступност штампаних материјала и, на жалост, одлазак са животне сцене појединих стваралаца. Све то чини драгоценијим Стојановићев напор да сабере доступне информације и контактира са стрип „првоборцима“ и тако од заборава отргне део наше историје према којој се крајње нехајно односимо.
Књигу „Зајечарски стрип“ чине прегледи и есеји Марка Стојановића којима су придружени текстови/прикази Луке Видосављевића, Васе Павковића, Милутина Павићевића, Зорана Стефановића, Зорана Туцића, Павла Зелића односно репринти репрезентативних стрипова који плене пажњу широком и домишљатом тематском лепезом и изграђеним цртачким стиловима. Веома су корисне, посебно за потоње теоретичаре, и кратке биографије свих актера зајечарских стрип дешавања.
Речју, „Зајечарски стрип“ је важна књига која садржи не само историографску грађу већ успева да „ухвати“ и сачува дух прошлих времена односно елан ранијих генерација, те елементе који би, без ње, потонули у трајни, незаслужени заборав.
