Новости

Уметничка група „АКТЕРИ“ из Ваљева расписује међународни стрип конкурс у оквиру И СТРИП ФЕСТА.

strip-konkurs akteri valjevo

Рок за примање радова је 15. октобар 2017.

Радове слати на адресу

  • “Актери”
  • Снежана Јаковљевић Чкојић
  • ул. Карађорђева 175/12
  • 14000 Ваљево

Пропозиције за учеснике:

•    Право учешћа имају аутори свих узраста.
•    Кандидат шаље рад на конкурс поштом.
•    Рад треба да буде у доброј копији (или оригиналу), обима од 1 до 4 табле, А3 или А4 формата.
•    Рад може бити дело више аутора (цртач, сценариста, колориста), с тим да цртач не може поднети на конкурс више од једног рада.
•    Рад може бити претходно објављиван.
•    Тема, жанр и ауторски приступ су слободни.
•    Текст у стрипу може бити на српском или енглеском језику као и на језицима са еx yу простора.
•    Уз рад је обавезно послати податке: име и презиме, кратку биографију, назив рада, мејл, тел, адресу.
•    Сваку таблу рада на полеђини означити редним бројем (пример: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)
•    Радови ће бити жирирани за изложбу.
•    Биће додељене 3 равноправне награде – повеље.
•    Стрип табле можете слати и е-маилом: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..
•    Радови који пропагирају расну, верску, националну, личну, као и друге видове нетрпељивости; имају за циљ пропаганду делатности правних лица, организација, удружења и покрета; као и радови порнографске садржине, неће се узимати у разматрање.

Председник Удружења “АКТЕРИ”
Снежана Јаковљевић Чкојић

Интервју: Никола Масловара Масли

  • Аутор: Предраг Ђурић
  • Разговори о стрипу... (29)
  • Напомена: Интервју рађен 2012. Објављено у књизи Златно доба војвођанског стрипа, 2016. Објављено на Стрип вестима: 21. 6. 2017.

Ко је Никола Масловара?

Насмејани брка!

Рођени сте у Оџацима 1946. године. Колико дуго сте живели у овом војвођанском градићу?

Живео сам до 21. године. Онда сам прешао у Нови Сад, где сам прво студирао, а затим и живео до своје 33. године, када сам се одселио у Горњи Милановац.

Какво је било ваше детињство у Оџацима?

Сећам се велике прашине пошто тада није било асфалта на улицама, већ су тротоари били поплочани циглама. У једној улици је била коцка, а у осталима права војвођанска прашина, која би се после кише претварала у блато, па смо се често играли у том блату. Волели смо да се пењемо на дрвеће, опонашајући Тарзана. Петролејке су увек биле око нас. Било је струје, али је често нестајала. Међутим, стално се осећао неки напредак...

У време вашег детињства стрип још увек није био честа појава. Како је у једним малим Оџацима у то време неко могао да дође у контакт са стрипом?

Рано сам дошао у контакт са стрипом и то захваљујући комшијама који су имали стрипове објављиване пре рата, али и новосадску послератну Панораму. Сећам се Али Бабе, Доброг војника Швејка... Међутим, лист који је обележио моје детињство био је Кекец. Био је то часопис који је објављивао и стрипове у боји. И Плави вјесник исто, али је он веома ретко долазио у Оџаке. Неколико бројева Кекеца, које сам од некога добио, данима сам листао, гледао, читао по сто пута. Стрипови су углавном били у наставцима и био је празник кад би се негде нашао комплетан стрип!

Нисам био неки таленат за цртање и нисам ни сањао да ћу се једном тиме бавити. Јесам стално нешто жврљуцкао... У Новом Саду је радила моја сестра од тетке Оливера Петровић Шиљачки. Радила је у књижевном часопису Поља и она ме је, кад сам се преселио у Нови Сад, наговорила да почнем да се бавим карикатуром. Тако сам почео да објављујем за новосадске листове. И дан-данас волим кад ми се нешто објави! Имам тај неки нагон за објављивање, тако да је мало онога што сам нацртао, а што ми није објављено.

Ишли сте у средњу школу у Оџацима?

Да, у гимназију, а онда сам прешао у Вишу педагошку школу, ликовни смер у Новом Саду. Три пута сам полагао пријемни испит. Волим да цртам, али ето требало ми је три године да успем. У међувремену сам похађао неке друге факултете, „да не губим време“.

У то време почињете да објављујете и стрипове?

Да, у свет стрипа сам прешао из света карикатуре. Био сам на другој години студија, када сам објавио свој први стрип у Куририма. Нисам себе сматрао неким изузетним цртачем. Најзаслужнији човек што сам почео да цртам био је Лео Корелц. Кад сам видео како он црта, рекао сам себи да онда могу и ја! Надам се да је то исто рекао неко и за мене и постао стрип- цртач.

Док сте похађали Вишу педагошку школу, колико се међу вашим вршњацима причало о стрипу?

Мало, врло мало. Стрип је још увек сматран шундом, чак је био и изашао Закон о шунду. Било је другара који су могли да стрип цртају на основу талента, дара. Међутим, нису били заинтересовани за то. Чак ни за илустрацију. Сви су сањали да буду сликари, а неки, посебно женски део, бар већина, имала је једину амбицију да буду наставници ликовног. Од младића чак није нико ни читао стрипове.

Како је текла Ваша каријера након завршетка студија?

У то време сам се дружио са сликаром Миланом Кешељем, иначе и мојим кумом. Бавили смо се разним пословима. Исцртавали називе фирми, постављали изложбе, цртали дијафилмове... Живели смо од онога што зарадимо.

У то време јавио се и Златни кликер, који је почео да објављује и домаће стрипове...

Да, од почетка сам то пратио, с обзиром да сам сарађивао са Осмехом, хумористичким часописом који је уређивао Иван Баленовић. Он је седео у истој канцеларији са Сретеном Драшковићем. Кад је почео да излази Златни кликер нацртао сам један партизански стрип о једном дечаку, у стилу Великог Блека, али он никад није објављен. Видео сам тад и оригинале стрипа Поручник Тара. Биле су то велике табле. Кадрирање је било одлично, али потези четкице су ми деловали грубо и нису ми се на први поглед допали. Међутим, кад је то објављено, схватио сам да је Бане Керац погодио прави однос између оригиналних табли и формата на којем ће стрип бити објављен, тако да су линије у штампи деловале коректно. Онда је квалитет растао из епизоде у епизоду, што није редовна појава у стрипу. Неко од аутора уопште временом не напредује, а неки чак цртају све лошије и лошије. Бане данас представља за мене једног од најбољих стрип-цртача. Он је и пресудно допринео развоју домаћег, посебно новосадског стрипа. Било је у Новом Саду цртача и пре Банета – професор Миша Недељковић, који је објављивао у Панорами, Озрен Бачић, па Славка Бошњаковић, неколико цртача за које никад нисам сазнао имена, а који су цртали за Панораму. Али Бане је то најбоље радио.

Међутим, нисам тад још увек познавао Банета. Упознали смо се тек у Горњем Милановцу, када смо обојица прешли у Дечје новине.

maslovar002

Како је дошло до сарадње са Дечјим новинама?

Почео сам у новосадској Основној школи „Ђорђе Натошевић“ да радим цртане филмове. Ту је један наставник Башић направио импровизовани студио, па смо Кешељ и ја урадили неколико цртаних филмова. У то време су „Дечје новине“ доживеле нагли напредак, направили су нову зграду и имали амбицију да постану нека варијанта „Дизнија“, односно планирали су да производе и цртане филмове, што је мене тада више привлачило од стрипа. Ступио сам у контакт са Марјанкетом – Драганом Марјановићем. Он ме одвео на неки плац, рекао ми да ће ту бити студио. Од тог студија није било ништа, али сам ја прешао у Горњи Милановац. Једини цртани филмови које сам радио биле су ТВ рекламе. Од 2007. године у Краљеву при народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ држим „Малу школу анимације“, прилично успешну, а деца која похађају школу, добила су и бројне награде за своје анимације.

Шта се дешавало након преласка у „Дечје новине“?

То је био један леп рад, период којег волим да се сећам. Била је опуштена атмосфера. Кад сам ја прешао, стрип-редакција још није формирана, већ је функционисала у оквиру Редакције забавних издања. Имали смо слободу да цртамо по сопственом избору и да купимо серијале за које смо претпостављали да ће проћи добро на тржишту. Кад је формирана Стрип-редакција, то је заправо била редакција стрипа и албума са сличицама. Албуми су доносили значајно више новца од стрипова, али се тај новац делом преливао и у стрип. Неки стрипови су јако лепо ишли. Ако прескочимо Библиотеку Лале и Мирка и Славка, каснија издања су ишла у тиражима 20−40.000 примерака, што су тиражи о којима данас може само да се сања. За то време то је био мали тираж, у односу на издања „Дневника“. Ипак, ишли смо са мало озбиљнијим стрипом. Јасно се знало шта је ишло у Гиганту, шта у Суперу, Ексу. Наравно, појавио се онда и легендарни YU стрип.

Уредник стрипа је био Славиша Ћировић, он је на то место дошао после Сибина Славковића, који је прешао у Маркетпринт. Славиша је био тај који је бирао стрипове и њему можемо да захвалимо за такав избор у издањима. Једно време главни уредник је био Мома Рајин, посебно оријентисан на домаћи стрип. Мома Рајин је окупио значајан број младих аутора, који су имали неки нови однос и према стрипу и према животу, а који су касније доживели афирмацију у иностранству. Момин YU стрип магазин је донео нови квалитет одабиром добрих текстова и стрипова. По мом мишљењу, био је у рангу најбољих европских магазина тог времена. Нажалост, штампан је на лошем папиру, а то је знатно утицало на његов изглед, што је вероватно био један од разлога што се није добро продавао, а вероватно ни читаоци, а ни поједини чланови редакције нису били спремни за овај искорак. Мома је убрзо напустио редакцију, а уредништво је преузео Слободан Лукић. То је сад већ нека друга прича... Ипак, Лукић се није много мешао у стрип, па је и даље главну реч имао Славиша Ћировић.

Са мном у Редакцији су радили цртачи Здравко Поповић из Чачка и Милорад Жарић. Милорад је одличан цртач, али је углавном био посвећен илустрацији. Његов најпознатији стрип су Шушумиге, а сем неколико ауторских стрипова објавио је и пар епизода Великог Блека. Здравко Поповић је дошао у Редакцију пре мене. Био је веома користан сарадник, али му је недостајала упорност и самопоуздање. За „Дневник“ је нацртао две епизоде Блека. Мислим да није уопште ни пратио тај стрип, па је нацртао Конолија, али као неког сасвим другог лика, не оног на кога смо навикли!

Какав је био рад у Редакцији?

Радили смо студиозно, па смо тако имали низ нових пројеката, који су имали циљ да стрип подигну на један виши ниво и што се тиче штампе, а и садржаја. Матично издање је био Екс алманах, који је у почетку био лепо конципиран, штампан у колору, објавио је низ премијерних стрипова, Ержеовог Тентена, Форт Вилинг Хуга Прата, Паласиосовог Мек Која итд. Нажалост, ово издање се временом нашло на маргини и угасило се после неких 500 бројева.

Издавали смо едицију „Носталгија“, у којој су објављивани класици америчког стрипа у форми књига. У едицији „Мајстори југословенског стрипа“ излазила су дела Навојева, Соловјева, Кузњецова... Објављивали смо и „Профил“ са новијим домаћим стрипом, укључујући и Банетове стрипове. Имали смо у плану и неке друге стрипове. Први смо објавили Тентена, затим Билала, мада нисам био сасвим задовољан тим издањем. Објавили смо завидан број стрип-албума у једном релативно кратком периоду, а последњи је објављен албум Кузњецова Три живота. Велики утицај на издавачку политику имао је Дуда Милосављевић. Не само код нас, већ и у другим редакцијама, јер је он био тај који је набављао стрипове. Моја идеја је била објављивање Тентена, али смо са њим на тржишту лоше прошли, за разлику од Друне или Дуранга, те Капетан Сабра, који су премијерно објављени у нашим албумима.

Било је много аутора, који су прошли кроз редакцију „Дечјих новина“. Она је била упориште, а и извор лепе зараде за многе ствараоце. Неретко се дешавало да неколико дана пре изласка стрипа се каже да постоји „рупа“ у издању и да треба направити три-четири странице и онда се стварно радило на брзину. Тако сам и прве епизоде Лаконогића за Бисер стрип цртао „на брзака“, док сам за епизоде у Гиганту имао доста времена и прилику да покажем шта могу.

Драган Лазаревић је одиграо значајну улогу у настанку Лаконогића. Наиме, било је планирано да се у Бисер стрипу објави његов Рокатански, али се захтевало од Драгана да стрип од 32 стране продужи на 48 страна. Он на то није пристао и онда сам ја морао да припремим Лаконогића.

maslovar003

Преласком у Дечје новине креће Ваша продуктивна каријера, након седамдесетих година, када сте мало објављивали...

Да, имао сам тада пуну слободу да радим шта хоћу и кад хоћу!

У то време сте се определили за карикатурални стрип...

Волим хумористички стрип. Посебно ми се допадао Жил Журдан. Мене је привлачило исказивање идеје кроз једноставнији цртеж, који је био у функцији гега. Негде сам се нашао између француског хумористичког стрипа и америчке школе гег-табли. Цртао сам разне стилове, чак и алтернативни, али сам се ипак најбоље сналазим у гег-стрипу. Многи стрипови данас су претерано добро нацртани, пази се на сваки детаљ, често се ту нема мере, па цртеж делује претрпано, понекад имам утисак да такви стрипови немају душу. Јесте све то лепо и ефектно, али нисам сигуран да то баш привлачи читаоца. Хогар је нацртан једноставно, али га људи читају. Стрип мора да буде спој цртежа и сценарија, као код Хуга Прата, Мила Манаре... И код Банета Керца је тај спој увек добар. Некад претерује са дијалозима, али је тај спој увек интересантан.

Ви сте један од ретких домаћих комплетних аутора – сценариста и цртач. Ипак, некад сте радили и по туђим сценаријима...

Да, радио сам Барба Плиму по Милановићевим сценаријима. Ипак, морао сам да прерађујем његова сценарија, јер су нам се читаоци жалили. Стога сам морао да прерадим сценарио. Срећом, Милановић се није много бунио.

Да ли сте имали неке узоре?

Не, био сам потпуно самоук! Међутим, током студирања сам научио доста, посебно о пропорцијама, цртању ликова... Сви смо ми у то време били прилично самоуки. Ту и тамо смо се дочепали неке књиге, углавном од Здравка Зупана, онда бисмо то копирали и размењивали. Данашњим цртачима је лакше, све је доступно на интернету, само што сад нема довољно домаћих издавача заинтересованих за њихов рад. Они квалитетнији објављују у иностранству, а остали се сналазе покрећући фанзине...

Који од Ваших ликова Вам је данас најдражи?

Догађа ми се да видим неки мој стрип, а да се уопште не сећам кад сам га урадио! Посебно ми се то догађа са карикатурама! Најдражи ми је, ипак, Марко Краљевић, кога сам правио као спој јунака из народних песама и стрипског јунака. Желео сам да га дочарам онако како је приказан у народним песмама, помало кавгаџија и љубитељ доброг вина, али зато бескрајно племените душе. Но, било је оних којима се то није допало. Испало је да сам се ругао националној историји... Тада је Жика Стојановић био главни уредник Политикиног Забавника, он ми је рекао да никад пре тога на њега није вршен такав притисак да укине један стрип. То се ипак и десило после 16 бројева. Касније сам га објављивао у Дечјим новинама и другим нашим издањима. Тада није наишао ни на какву реакцију, што је опет неки показатељ... Сад се спремам да урадим једну нову епизоду Марка Краљевића у боји.

У то време радили сте и на Великом Блеку. Занимљиво је да сте направили један потпуни отклон од редовне серије, кроз Родијеве доживљаје...

Урадио сам једну епизоду Родијевих доживљаја. Сретен Драшковић ми је рекао да бих могао да урадим целу серију тих кратких епизода за Стрип забавник. Међутим, након што сам урадио другу епизоду, искрсао је посао на Пинк Пантеру, који је био неупоредиво боље плаћен, а захтевао је да се ради и по 40 табли месечно, тако да једноставно више није било времена за нешто друго. Једно годину и по дана цртао сам само Пинк Пантера.

Како се у то време долазило до посла за стране издаваче?

У то време у „Дечјим новинама“ основали смо „Дено агенцију“, преко које смо почели да нудимо стрипове у иностранству. Посебно смо радили преко Дуде Милосављевића. Продати су неки Банетови стрипови, па Муминовићеви стрипови, који су излазили у кинеским стрип- свешчицама. Међутим, није то било нешто добро плаћено, јер су менаџери узимали лавовски део. До Пинк Пантера смо дошли преко Јовице Миленковића, менаџера из Београда. То је понуђено „Дневнику“, који је ангажовао Милана Буковца и мене, а касније нам се придружио и Здравко Зупан. За „Семик“ је рађен и Буфало Бил. Међутим, после годину и по дана то је стало.

Радио сам доста и на Мапет бебама заједно са Здравком Зупаном. Наше сликовнице морале су да иду на верификацију у Хенсонов студио. Од 23 сликовнице имали су само две примедбе. На једном месту сам заборавио да Мис Пиги нацртам наруквицу, а на другом сам нацртао дете како пушта воду, а недалеко до тога се види сијалица. Рекли су да не сме да буде сијалица тамо где дете пушта воду. То су биле једине две примедбе. Морали смо да се строго држимо правила, али смо додавали нове гегове. За неке сликовнице, које су ишле у форми стрипа, са једном сликом по страни, писао сам и сценарија. Божидар Тимотијевић је цртеже у овим сликовницама коментарисао у форми стиха.

Мачка Феликса сам урадио једну епизоду, према немачком сценарију, а Милорад Жарић је туширао.

За Пинк Пантера сценарио сам добијао од Швеђана.

Урадили сте две епизоде Хајдука Радана, који некако искаче из Вашег опуса...

Волео сам ту хајдучију! Својевремено је хајдуке цртао Никола Митровић Кокан, а онда сам и ја дошао на идеју да цртам нешто слично. У то време је Ромеро радио Модести Блејз, стрип који ми се јако допао и ја сам покушао да имитирам тај цртеж. Друга епизода је нацртана у сасвим другом стилу, који мени више лежи. Ипак сам убрзо напустио реалистички цртеж.

Обожавам кад стрип цртам и смејем се. Својевремено сам читао Алана Форда у преводу Ненада Бриксија. Знао сам да га читам у шинобусу од Новог Сада до Оџака и да се грохотом смејем, а путници око мене су били у чуду и питали шта ми је!

Урадили сте сценарио и за једну епизоду Мирка и Славка?

Да, написао сам сценарио за једну епизоду Мирка и Славка, која је објављена у Тик-таку. То је једина епизода коју је Буин сликао. Занимљиво је да је то била епизода у којој нисам „убио“ ниједног Немца. Прва епизода где Мирко и Славко нису никог убили! Хтео сам да покажем да се Мирко и Славко могу радити и на другачији начин. Онај ко мало боље познаје стрип могао је да препозна мој стил писања, иако је у заглављу писало „Црта и пише Буин“. Уредник ми је рекао: „Знаш шта, мислили смо да се ти стидиш да ту пише твоје име!“.

Ви сте током осамдесетих година добили награду за стрип у Француској...

Да, добио сам трећу награду за стрип из серије Homoquovadis. Међутим, добио сам и пуно награда за карикатуру, од прве награде Икар 1973. године, до Златне кациге 2010. године.

maslovar004

Фијукси су објављени у Финској...

Да, објављено је у неким финским дневним новинама. Једна девојка је те стрипове ставила под мишку, однела у Финску, превела и понудила издавачу и они су били објављени!

Урадили сте сценарио за стрип Мики Маус и Баш Челик, који је нацртао Здравко Зупан...

Мислим да је то најбољи сценарио који сам урадио. Дешавало се и да ми Здравко враћа сценарио, да каже како то јесте добро, али како то мора ипак другачије, тако да је то добрим делом и његова заслуга.

Здравко је радио тада за француски Микијев журнал, по сценаријима Кортеђанија. Зефирино Граси је објавио пар тих стрипова у Микијевом забавнику. Позвао је Здравка и предложио да би могла да се обради нека народна бајка у стрипу. Здравко је предложио мене. Планирано је да се објави у четири броја. Моја идеја је била да то буду четири засебне епизоде, али повезане једна с другом. Разрадио сам четири епизоде на по 12 страна. У трећој епизоду сам убацио неку вештицу. Здравку се то није свидело и вратио ме је, па сам поново написао сценарио, где су се сад појављивали дивови. То је објављено у Микијевом забавнику.

Шта се дешавало почетком деведесетих година прошлог века?

Редакција се једноставно распала... Ја сам са колегама Милорадом Стевановићем и Милованом Петковићем основао приватну издавачку кућу Ден арт. Преузели смо Еуреку шампионку, за коју сам цртао карикатуре и стрип Ђоле и Боле. Покренули смо два листа за децу, најпре Дечји одмор, а пар година касније и Зврк. Ту сам цртао углавном бојанке и енигматске задатке и понеки стрип. Међутим, није био проблем продати, проблем је био наплатити. Временом све теже и теже, па смо на крају одустали у угасили оба издања.

Еуреку смо, ипак, издавали дуго. Није се радило о стрип часопису, али се стрип повремено објављивао.

И то се све распало и ја прелазим у Основну школу Десанка Максимовић да радим као наставник ликовног 2002. године. Повремено сам цртао илустрације за књиге и уџбенике. Од када сам отишао у пензију, поново сам почео да се бавим стрипом.

Колико данас пратите стрип?

Волим да пратим домаћи стрип. Иначе, читам доста. Колекционар сам и волим и да имам стрип. Сад је тешко и пратити све. Има толико тога, па се понекад и изгубим. Пуно је стрипова доступно и на интернету. Један стрип који је на мене оставио посебан утисак у последње време је Трговина, коју је издала Фибра.

Марвел рецимо не пратим, не читам ни хороре, где се крв безразложно присипа на све стране...

Колико је данас стрип близак младима?

Кад сам пре десетак година почео да радим у просвети, било је деце која су доносила стрипове у школу – Алан Форд, Дилан Дог... Међутим, у последњих пет-шест година у школи нисам видео ниједан стрип. Чак сам рекао деци да ћу ономе који донесе неки стрип дати петицу. Ни то није помогло! Онда је јасно колико је сати!

Сад и у читанци за седми разред имамо пар страна стрипа Ђорђа Лобачева, али ни то не помаже. Деца не само што не читају стрипове, него не читају опште. Не верујем да су разлог видео-игре, јер би требало да оне подстакну децу на читање. Чини ми се да им је досадно. Својевремено ми је један ученик рекао да му није јасно зашто уопште имају ликовно и музичко, јер то њему не треба у животу. Кад сам га питао да ли је нешто прочитао и он ми је рекао да није, питао сам га што је онда уопште учио слова, када ништа не чита, значи ли то да му ни она требају? Није ми одговорио.

Како у контексту тога видите будућност домаћег стрипа?

У принципу ја нисам песимиста. Мислим да постоје неки циклуси – кад се изгуби интересовање за нешто, па се онда после поново појави. Исто као и код нас – кад нас једном напусти интерес за филмове, вратимо се књизи.

За сада мислим да нема неке велике наде. За стрип је потребан и новац. Сећам се да бих некад, одлазећи на киоск да купим новине, купио и по десетак стрипова и да то нисам ни осетио. Другачији је тад био и однос према стрипу – прочита се и баци. Мало нас је то скупљало. Данас је то другачије – стрип је скупа роба. Они који би хтели да га купе – не могу, а они који могу – њих то не интересује.

Шта би наша држава могла да учини за стрип?

Недавно смо имали Олимпијаду. Послали смо те наше спортисте, са великим очекивањима. Онда сам се ја запитао колико је држава уложила у те спортисте. Исто је и са стрипом – колико се уложи, толико ће се и вратити. Ако ћемо да пустимо да то све иде стихијски, не верујем да ће ту моћи да се нешто уради.

Оно што је карактеристично за нас је гомила фестивала, а нема могућности да људи објављују у неком тиражном издању. Држава мора да стане иза тога, слично као у Хрватској, где држава откупљује део тиража.

На интернету постоји гомила форума, по којима људи пишу, али то не даје праву слику. Невероватно колико има загороваца!

Колико се у Оџацима и Горњем Милановцу зна за Вас?

У Горњем Милановцу ме знају. Из Оџака сам се давно изгубио, тако да се мало зна. Знају Микица и Пека, које знам још као дечаке. Микице се сећам још кад је долазио у Горњи Милановац, па смо му објављивали Нинџу. Стално је спомињао Пеку, говорећи „Мој бураз црта још боље од мене!“.

Шта можемо да очекујемо од Вас у наредном периоду?

Озбиљно спремам споменутог Марка Краљевића. Почео сам да радим сценарио, а следе скице... Спремам и стрип-каишеве – кад ми нешто падне напамет, направим неки гег. То је оно што волим да радим. Дешавало ми се и на часу да записујем идеје, а деца су се плашила да њих уписујем! Спремам и један серијал кратких цртаних филмова у трајању до 20 секунди.

Колико данас у 21. веку има места за хумористички стрип? Колико имамо права да се смејемо ономе што је 21. век донео?

Имамо права. Треба да се смејемо, овај век је невиђена пародија потпомогнута свим могућим медијима, који по себичним потребама богате мањине и политичког естаблишмента формирају такозвано јавно мњење. Никад није било зрелије време за хумор, за смех и исмејавање онога што се дешава код нас, а и у свету. Проваљују нам глупости сваког дана, толико да је то већ очигледно потцењивање људске интелигенције!

Још чланака...

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.