Здравко Зупан је први човек кога сам, на самом почетку осамдесетих, упознао из света стрипа. Имао сам срећу, наишао сам на аутентичног познаваоца и - представника толеранције. Он ме је довео на скупљања у „Мажестику“. Пришао ми је у тада легендарној књижари у Цетињској улици, видео да држим књигу о стрипу Србе Игњатовића и, када је чуо моје име, убедио ме да треба да дођем са њим у „Мажестик“ и упознам се уживо са осталима из „Београдског круга 2“.
Од тада се Здравко и ја нисмо раздвајали. И данас се дружимо е-маиловима, а ја не пропустим ниједан долазак у Београд да се опет дружимо. Морам да исправим последњу реченицу, важила је до пре неки дан. На отварању Салона стрипа 24. септембра рекао сам публици да сам срећан што сам поново у Београду баш те вечери кад могу да поделим радост за награду за животно дело са Здравком, мојим првим и најдужим пријатељем у свету стрипа и да он ову награду заслужује више од свих људи.
Гледао ме је и прекорно климао главом, неискорењиво скроман. У понедељак ми је послао мејл: „Хвала на послатим илустрацијама. Иначе, ту књигу сам прочитао као клинац и по њој почео да цртам стрип.“ Односило се на илустрације Александра Хецла за књигу Александра Бељајева Звезда Кец.
У петак, у амстердамској самопослузи ме је звекнула порука: Здравко је умро. Плакао сам као дете, затечен властитом реакцијом међу људима који су бленули у мене. А што ридати? Увек сам се подсмевао метафори о моралним вертикалама. Е, Здравко је био самозатајни стуб онтолошког поретка стрипског света.
Осамдесетих смо се бацили на искорењивање културног неуважавања стрипског медија, заједно организовали низ изложби за које други кажу да су биле кључне - од Струдентског културног центра, преко Дома армије, до Музеја Савремене уметности - писали каталоге заједно, жирирали диљем тадашње Југославије, лобирали за стрипске вредности и против кланских привржености. Били смо занимљив пар, Здравко као пре свега заступник класичних вредности у стрипу и ја, у то време пре познат као заступник модернитета и субверзије стрипских канона. Обојицу нас је поражавала узајамна отвореност да слушамо аргументацију један другога. „Класичар“ Здравко је био особа захваљујући којој је на првом Салону југословенског стрипа у Винковцима 1984. уведена награда „Стрип новог сензибилитета/иновација“.
Пред ратове, годину и по дана смо радили методологију за заједничку енциклопедију светског стрипа. Онда сам отишао у Амстердам, пре двадесет четири године. Ове године преговарали смо да ли да радимо Лексикон стрипа, пројекат који нам је понуђен. Опет смо се с заједничком страшћу бактали методологијом.
Здравку су највећи светски узори били Хал Фостер и Алекс Рејмонд. Око домаћих генија стрипа били смо у потпуности сагласни: Андрија Мауровић, први међу најкреативнијима, маговима овог медија. Пре пар година Здравко ми је послао једну фотографију, рекао ми је да му је можда најдража. На њој грли великог мага. Сада су заједно.
Зоран Ђукановић (Време бр. 1293, Београд, 15. 10. 2015)
Као стрипски уметник дебитовао је 1965. године у београдском Малом јежу, а две године касније почиње сарадњу са горњомилановачким „Дечјим новинама“.
Поред стварања, бавио се историјом и критиком српског и југословенског стрипа. Публицистички рад започео је 1979. на страницама YU стрипа уређујући рубрику „Из историје југословенског стрипа“. Ова рубрика, у којој су први пут представљени многи аутори, њихови јунаци, али и издања, излазила је све до 1986. године. Из ње је произашао и први том монографије Историје југословенског стрипа, настао у сарадњи са Славком Драгинчићем, 1986. године, у коме је дат исцрпан историографски преглед развоја југословенског стрипа с краја прошлог века па све до 1941. године, као и биографије и стрипографије скоро свих најважнијих аутора.
