"У бази џеза је блуз, у бази рока је блуз. У бази емоционалног живота је блуз. Севдах. Та јака потреба да се дефинише бол раскорака са околином, неразумевање, енергија, бес – база тога је блуз, али не у стриктно музичком смислу, већ када се оде дубље. Свако сломљено стакло је блуз. У бази повучене линије је блуз"
Најпре, неки основни фактографски подаци о Рајку Милошевићу Гери, сада познатијем као Р. М. Гуéра. Рођен је 1959. године у Београду. Живи у Шпанији, у Барселони од 1991. Први стрип објавио је 1982. у "YU стрипу" – "Елемера Џоунса". Тим стрипом, по сценарију Драгана Савића, започета је серија вестерна изненађујуће снаге и цртачке зрелости, препуна референци на стрипове и филмове овог жанра. У том епском низу следи Чак Лоример (1983) и Тексашки јахачи (1985) као круна мајсторства четкице. Тексашки јахачи је дело које је постало класик – краљ жанра вестерна на овим просторима.
Гера поседује, од почетка своје каријере, једну чудесну особину, да спаја неколико чаробних свари: владање простором и мизансценом, уграђивање покрета у простор, а све то инкарнира потезом четкице или пера тако да смешта читаоца негде између потеза и хартије. Ми остајемо у магновењу његовог мајсторског потеза. Илустраторски Герин рад експлицира његову љубав према блузу и једнаку компетентност за гротескну и комичну стилизацију. Ту Гера приређује бравадо необавезног хедонизма који ствара верне поклонике његовог илустраторског рада који га следе до данашњих дана. Такође, посвећени је блуз музичар, свирао је гитару у Стрип Блуз Бенду (у Београду) и у Custom Blend (у Шпанији).
Преселивши се у Шпанију, Гера ради низ кратких стрипова по сценаријима Oscaraibara (своје име и презиме филмски режисер Oscar Aibar пише заједно кад је у улози сценаристе), у Београду објављене у албуму Убице као ти и ја (2009, System Comics). Једно време се бави комерцијалним пословима, дизајном, омотима, сторyбоардовима за анимацију. 2002. године преузима од с моје стране обожаваног Antonija Parrasa (1929–2010) серију Зец с Марса код француског издавача "Гленат", по сценарију Patricka Cothiasa (Гера је урадио 8. и 9. албум, чиме се серија завршава). Године 2004. Гленат му објављује сјајну пиратску пикантерију Howard Blake.
И онда долази велики, па још већи прасак, Scalped, па Django Unchained. За Вертиго са сценаристом Jasonom Aaronom креће да ради оригиналну серију Scalped. Шездесет свезака овог "crossovera" између вестерна и ноара, Сопранови у индијанском резервату, како су га промовисали, учинили су Геру светски познатим, а серијал инстант стрип-класиком. Рад на њему трајао је готово седам година. "Безнађе, сиромаштво, алкохолизам, угађање најнижим поривима потрошачке културе, покушај очувања личног и националног достојанства ваљањем по плићаку индијанског мистицизма и политичког активизма", како га је описао Урош Смиљанић, прича без сентименталности која "своје ликове толико поштује да над њима не моралише".
Године 2009. Гера добија понуду да уради стрип по исечку из сценарија филма Glorious Bastards (Проклетници) пошто је Тарантино запазио његов рад. Гера је пре тога већ сазнао да Samuel L. Jackson воли Scalped, што је изјавио у неком ТВ шоу. Стрип је објављен у магазину "Playboy" и потом у "DVD Special Edition". Ђангова освета понуђена је Гери опет по Тарантиновој жељи. Овде су интервенције на сценарију биле много захтевније, од планираних сто двадесет страница стрип је нарастао на двестотинак, што је одложило неке Герине европске пројекте. Завршен је у августу 2013. Први тираж је продат и доштампано друго издање. Као графички роман у тврдом повезу појавио се у новембру 2013. Радио је насловне за Марвел. Thor: God Of Thunder насловна је за стрип који је нацртао Есад Рибић. Гера је недавно завршио Судију Дреда за "2000AD" по сценарију Roba Williamsa. Сада за Delcourt, унутар едиције "Jour J" (Дан Д), црта Најезду са степе о монголским освајањима Европе. Вероватно за "Urban Comics", који издају Scalped у Француској, Гера припрема серијал о Smokey Joeu, блуз гитаристи двадесетих година. Такође размишља о наставку серијала Howard Blake, док за америчко тржиште припрема с Jasonom Aaronom графичку новелу за коју каже да ће бити прилично неочекиваног жанра, а у изгледу је и издавање монографије његових вестерн илустрација, што би била права гозба.
"ВРЕМЕ": Твоје прве, изворне љубави су вестерн и блуз. Од тада је протекло тридесетак година твоје професионалне каријере. Огледао си се у многим жанровима. Кажеш, међутим, да вестерн и блуз могу бити и универзални оквир. Да ли за тебе и данас јесу?
РАЈКО МИЛОШЕВИЋ ГЕРА: Да, али немају више исту важност јер су у крвотоку, аплицирали су се. Део мене и мог изражавања, можда чак и говора. Више и не мислим да сам ја њих одабрао, већ они мене. Ако одаберете реализам, поготову у млађим годинама, онда с временом поетика постаје све важнија, јер је по мени, једини начин да се, док креираш, обухвати живот у његовој потпуности. Никако да се идеализује, то не, то одлази у религију. Дакле, не као фетиш идеал, већ као одабир средстава којима ћеш живот разумети.
У филму Дивља хорда постоји туга. Исто као што у Брези Анте Бабаје постоји стравичан утисак дивљег реализма, а памтиш тај филм као нешто изузетно поетично. Фрапантно да су задњих четрдесет пет секунди тог филма довољни да преобрате све у поезију, још стварнију него стварност. Као добар цртеж. Та поетичност је још дубља бразда реализма. Жељко Пахек је имао тога у његовим реалистичним стриповима.
У бази џеза је блуз, у бази рока је блуз. У бази емоционалног живота је блуз. Севдах. Рецимо и у музици Тхе Цласх постоји димензија блуза. Та јака потреба да се дефинише бол раскорака са околином, неразумевање, па и та енергија, бес. База тога је блуз. Али не у стриктно музичком смислу. Већ када се оде дубље. Свако сломљено стакло је блуз. У бази повучене линије је блуз.
Ја и не волим онај класични "јапи" блуз, са спорим, типично за белце – прејако удараним добошем и напаљеним гитарама. Мени је блуз једино прави када је у контексту. Више има везе што те је брига пробудила усред ноћи, што седиш у соби у мраку, и пипаш те ноте ни сам не знаш зашто – него сама музичко-технички схваћена нота. Тај део је скоро бесмислен. У питању си ти, не нота, она је заиста мање важна. И онда то дефинишу као стил. Један од најснажнијих блуза у много задњих година је музика за филм Assasination of Jesse James by the Coward Robert Ford Роберт Форд, писао Nick Cave а аранжирао и свирао Warren Ellis. Заиста ти је кнедла у грлу дуже слушајући, тим пре што емоционално дешифрује упропаштен, погрешно живљен живот. Ма ужас.
Само разумевање живота помаже његовом болу, ту реализам даје непроцењиву контратежу. И зато се реализам у свакој поетици мора да подразумева, важан је као ваздух. Без њега све губи на вредности, губи базу, критеријум, тачку посматрања. И та мера, баланс та два дефинише стил.
Можда је код других обратно. Мени лично вестерн је помогао прихватању животне неминовности, а блуз његовој поетици. И најлепше ствари које сам доживео увек су ми изнутра помало болне. Управо тиме и људске.
Увек се сетим да је она Мерилин Монро пред крај, у тим кризама пред смрт, при одобрењу својих фотографија жврљала оне на којима је испадала најлепша, најсавршенија. Остављала је оне људскије, с "грешком", оне које изазивају топлину а не дивљење. Права је природа хуманоида, његова дубина, да чезне за разумевањем људског, разменом мане, не за идеалом.
Идеал, поготову без реализма у постизању, је обичан кич.
Здравко Зупан је својевремено у "Стрипотеци" (бр. 870, 1985) написао један од кључних текстова о теби. Још тада, инсистирао је колико је за тебе важан осећај за покрет. Неколико деценија након тога ти изговараш: "покрет пре свега. Потпуно су ме опчињавали ‘цртежи у покрету’. Фигура у акцији." Читалачку страст која те је опседала од детињства сјајно си описао, можда боље од иједног стрипског аутора кога знам, у разговору са Бојаном М. Ђукићем. Да ли се тај осећај разликује док читаш и док сам повлачиш потез пером или четкицом? Има ли то везе са оним што кад описују шамане називају обузетост?
Разликује се наравно, једно је испред, друго је иза завесе. Али знаш како, верујем да је папир наставак тебе самог. Као да си док радиш продужен за четкицу и папир под њом. Нека пролонгација, имаш папир, имаш себе, а између је све оно што црташ, или би барем требао тај доживљај ту да буде, да ври. Па можда најизраженије покрет. Ја често настављам нацртан потез у даљ, не цртајући га више, али се тиме мислим потенцира његова енергичност, па буде некако живљи.
Дефинитивно поседујем вокацију према покрету. Магична ми је чињеница да се сваки покрет завршава, нестаје, хваташ га само док траје између две статичне позе. По природи се лако крећем, па је можда и то. Енергичност ми је од оца, он је имао 130 кила, са великим стомаком, а кретао се као мршав човек са упола те тежине, било је то заиста необично за видети.
Као читалац – не, немам више исти занос као када сам био дете, другачије је, превише тога сам урадио ваљда. Али зато упражњавам исто узбуђење читајући штива. Или посматрање фотографије Цартиер-Брессона. У стању сам да буљим заиста дуго у то. Филм, музика. Сликарство.
А Здравко је увек имао наклоност, то трајно остаје једна од лепих ствари тог доба. Тај текст и то поверење.
"Сећам се све јасније и боље, како време више пролази", каже лик у Ciminovom филму Врата раја. Пре равно тридесет година рекао си о својим иницијацијским тренуцима: "Шта је то било не знам, можда ћу се са педесет година сетити свега и знати како је све то деловало и утицало на мене." Да ли се тај процес у теби догодио?
Тешко питање. И јесте и није. Најчешће ако анализирам живот, анализирам његове процесе само као последицу. Јако је важно упознати их, али сам почетак, не верујем да ћу икада докучити, и не верујем да он и постоји, тако да о томе у ствари ништа не мислим. Ја волим што цртам, али о самом значају тога у мом животу би могли да кажу други, не ја. Просто, пројектујем себе у те цртеже, и то питање ми је као када би ме питао када сам постао дешњак. Не знам, али знам да јесам.
Живот определе стицаји околности са којима се бори мозак оруђем с којим је дотле стигао. Чињеница де се неке ствари понављају у животима разних уметника су неважне, јер се све то сваком догађа први пут и понаособ.
Сећам се једног твог занимљивог поређења језика којима се служе фанатици глуме (причом, богатом мимиком и јаким покретима) какви су Марлон Брандо или Роберт Де Ниро и, с друге стране, Clinta Eastwooda који се не служи толико језиком глуме колико имагеом, атмосфером, иконографијом, кореографијом (како му је пребачен пончо, како му је намештен колт, како му је избачен кук, редукована експресија лица сведена на гестикулацију вилицом...). На које начине и колико се стрип користи овим различитим врстама "говора"?
Искористљиво је све, апсолутно све, само наравно зависи како. Али не можеш бескрајно користити позирање. Кулисе понашања. Од једног момента надаље то мора оживети. Постати својствено само тој причи коју радиш, и ниједној више никада. Зато је и радиш, ради изјаве, уживљавања.
Ја не волим понављање, избегавам чак и дивне француске композиције или америчку ефективност, оне морају наћи своје зашто. У извесном смислу, лош стрип ми је још гори ако је савршено нацртан, ако сам разумљив овде. Clint Eastwood је поп, стилска забава, добар изглед. Једноставно нема довољно елемената да бих поредио то са Благом Сиерра Мадре, на пример. Тек после много година и много промашаја, Eastwood је нашао свој језик, углавном базирајући се на Хустону, и произвео неколико изврсних филмова. Унфоргивен је један од десет најбољих.
Али ако говоримо о глуми, он нема шта да тражи ту, он је позер, у глуми уживаш кад гледаш Бату Стојковића, Фреемана, Pacoa Rabala, Дел Луиса. Robert Mitchum је био много бољи него што се мисли. Ту има динамике, десетине различитих извођења исте сцене, и кад профункционише, заиста је празник. Има сада већ чувена сцена у True Romance у којој су Chris Walkeн и Denis Hopper, то је то. Празник, као добар џемсешн, невероватно је како се надопуњују, и граде сцену, ка Walkenovom показивању правог лица, када сцена кулминира. Ма уживање гледати.
Или у Heat Де Ниро и Паћино, Insomnia са Williamsom и Паћином. То је уживање, и нигде нема ни потребе за позом, то тече, оживљен сценарио у живот. Тако је нормално да буде, остало не.
Наглашаваш потребу да се ствари разумевају кроз контекст, кроз премошћавање, неки аутори су ти били пречица, мост за разумевање других...
Да би се радио стрип, или скоро све остале уметности, најважнији је контекст у који се постављаш радећи. А контекст је реализам. Увек. Свеједно да ли дубље или плиће, али је он есенцијалан, све се креће у односу на њега. Тако је и са неким ауторима који имају способност катализатора разумевања следећег корака генерације. Ако гледаш Sicklesa, тек тада ћеш схватити шта су радили Frank Robbins, Alex Toth или Бернет. Јије је суштина Гирауда и Мезиереса. Ја сам растао на Giovanniniju (Олац Гладиатор), и захваљујућу њему схватио и Ticcija и Alesandrinija много боље. Потпуно је од исте важности разумети контекст дела колико и само дело.
Путовање од визуелног мајсторства ка суштини приповедања?
И једно и друго су само манири рада. Пут може бити и обратан. Најважније је желети причати причу о нечему. Бити способан саосећати и онда желети да тај доживљај поделиш. И опет филм Бреза. Та поетична а ипак језива прича о сусрету једног човека са брезиним дрветом, једног дана, на неком пропланку. И шта се тада десило. Само обичан сусрет са дрветом се показао много значајнији догађај од свих пушака, секира, женскарења, поноса, мужевности, таштине. Танко дрво. То је умеће.
Код Прата у Корту има на моменте ужасно много текста, и не смета уопште, интегрални део, а некад направи тотални минимум (Gringova Macumba, Jesuita Joe), и такође функционише.
Мораш се некако определити пре рада на причи, и генерално узевши, интуитивност ту игра велику улогу. Зависи ко, како, и особени контекст. Дакле, и визуелно и приповедајуће би требало бити присутно у некој врсти равнотеже, оне коју одабереш. Мајор Фатал је тотално расуло кохерентности у причи, а ипак се на крају спасе као албум, мада је длака фалила да се све распадне. Искључиво због визуелне виртуозности, и једино је спасен генијалношћу у чистом стању. Много аутора је покушало нешто слично одмах затим, Манарин Апе и сличне ствари тих година, и та су дела брзо одлазила у заборав.
Друга ствар ту може бити есенцијална, или можда права тема, покушаћу да објасним на примеру музике: верујем, ако ниси у стању да "на уво" напредујеш у гитари и повежеш музику унутар себе и гитаре, заиста не би требало ни да је свираш. Можеш научити инструмент, ноте, али музику у њему не можеш, нема тих таблатура, то не иде никада. Превише људи гомила техничко знање на базу од паперја. Зато су Цигани увек испред, знају да инструмент не свирају ноте, већ музика.
Игра је да заборавиш на себе, а да себи верујеш кроз умеће. Писања, цртања, сликања, свирања, заиста је свеједно, поента је да се ради о вези са животом. Умеш ли да саосећаш. Тек тада би требало да ствараш.
