Српски стрип без помоћи државе

У сенци предизборне грознице остала је, готово неприметна, вест да су француски љубитељи стрипа, средином јануара, у бургоњском граду Сан-Ремију, главну награду петог Салона стрипа Festi’D Bulles „Златну музу“ доделили нишком уметнику Владимиру Крстићу Лацију, аутору омиљеног „Шерлока Холмса“ и једном од најугледнијих европских стрипара реалистичке стилизације. Тако се поновила ситуација од прошле године када је „Златну музу“ добио Драган Лазаревић, у свету стрипа познатији као Драган де Лазаре.

srpski-strip

Српска делегација у којој је било још пет уметника уручила је домаћинима монографије и албуме на француском језику: „Наставиће се – Три генерације српског стрипа“ као пројекат Удружења стрипских уметника Србије и Француског института у Србији, под покровитељством влада Француске и Србије; затим „Линије фронта“ са српско-француским стриповима о Првом светском рату у издању београдског “Систем комикс-а” (System Comics) под истим покровитељством; као и стрип „Трећи аргумент“ по мотивима из прича Милорада Павића који говори о идентитету и неизвесној будућности Европе. Издавачка кућа „YIL Edition“ најавила је за 2017. и 2018. нова издања наших стрипара на француском. Реч је о стриповима високог међународног квалитета из пера Здравка Зупана, Светозара Обрадовића и Бранислава Керца, Мирослава Марића и Вујадина Радовановића, Николе Масловаре, Радича Мијатовића, Зорана Ковачевића, Саше Арсенића и других аутора из Србије.

Ако додамо да је албум „Acidités de couleur noire“ који је Драган де Лазаре, у сарадњи са Божидаром Милојковићем БАМ-ом и сценаристом Лазаром Одановићем, у децембру објавио у Француској за кућу „YIL Edition“ по гласању европских читалаца на референтном сајту BDgest ушао у пет најбољих стрипова месеца на француском језику чини се да српски стрипови више освајају захтевно инострано тржиште стрипа. Иначе, најновији де Лазарев стрип је нека врста српске посвете мајсторима франкофоног стрипа.

“Добили смо признања као уметници, као људи у том свету где је стрип веома цењен и где је изузетно велика конкуренција. Успети тамо, бити препознат и да тамо купују ваш стрип је изузетно тешко. Нажалост, домаћи стрип се данас врло мало објављује код нас иако је Србија у овом тренутку креативно гледано, пета планетарна сила на пољу стрипа. Најмање 40 сјајних српских аутора раде искључиво за стране издаваче, а највећа концентрација стваралаца “девете уметности” са нашег поднебља је у Француској, Италији, САД. Међутим, то је углавном баштина њихових култура, не наше, јер најчешће наши цртачи раде по темама и идејама тамошњих сценариста. Цртањем стрипова се бавим већ 30 година, све што сам покушао код нас ишло је веома тешко.

Објављивао сам претежно у иностранству и мислим да је то, нажалост, тренутно једина опција за професионални рад која постоји. Наравно, ентузијасти штампају стрипове и код нас, али то су, реално гледано, све непрофитна издања. Тешко је сам одштампати стрип, јер треба уложити новац и за то пронаћи спонзора. Ту углавном нема зараде за ауторе. Стрип људи раде из љубави, али дође време када пожеле да се њиме баве и професионално, а тада само могу да се окрену професионалним и то страним издавачима који су, прво, веома избирљиви, а друго, намећу своје теме. Радио сам осам албума серијала “Рубина” у иностранству и то ми је било најтеже, јер сам имао готов сценарио на који нисам могао утицати”, објашњава Драган де Лазаре, који је тренутно и потпредседник Удружења стрипских уметника Србије.

dragan-de-lazareФото: приватна архива

За овог мајстора стрипа везан је и један куриозитет. Његов култни стрип “Ив Рокатански“, за који је сценарио написао Лазар Одановић, први који су у иностранству комплетно урадила два српска ствараоца, чекао је четврт века како би га пре три године коначно видели и наши љубитељи девете уметности, како називају стрип. Де Лазаре је прве праве кораке ка стрипу направио још почетком осамдесетих година прошлог века у Дизајнерској школи у Београду, упознавши ауторе Милорада Жарића и Мишу Мићића. Објављује цртеже, карикатуре и стрипове од своје 17. године у домаћим стрип ревијама и часописима “Младост“, “Стрип забавник“, “Вал стрип“, “Еурека“, “Оскар” и другима. Сарадњу са Драганом Перићем у “Београдском кругу 2” започиње 1983. године, а тада упознаје и Лазара Одановића. 1986. одлази на студије архитектуре и дизајна у Париз. Успоставља сарадњу с редакцијом луксузног фанзина “Рататуј“, у којем објављује стрип “Париз јесен ’86“. Сарађује са француским стрип ревијама, док упоредо с групом београдских аутора оснива стрип магазин “Контејнер“, а касније и ревију “Финеса“. Аутор је више стрипских издања с верском тематиком: „Свети Владика Николај српској деци“ као и сценарија за „Рођење Христово“, „Св. Цар Константин“ и „Св. Прохор Пчињски“. Активно се бави писањем сценарија за стрипове и графичке новеле „Сат“, „Фантастичне авантуре инспектора Рајевића“, „Девето Откровење“…

Како каже, малобројни стрип издавачи у Србији налазе се у тешкој ситуацији. Куће “Весели четврак”, “Дарквуд” и “Хорус”, које су окренуте страном стрипу, “Систем Комикс” и новосадски “Комико”, које објављу и стрипове домаћих аутора, велики су ентузијасти који су вратили стрип на трафике и у књижаре, пркосећи неразвијеном тржишту, малом броју читалаца. Време интернета, лаке доступности свих садржаја, довело је до тога да народ, који је у беспарици, нема могућности да купује стрипове и ако би то желео, нити може да испрати шта се све издаје у свету. Тако да је стрип, бар код нас данас, на великој маргини. У Француској, земљи стрипа, се издају стрип албуми у чврстом повезу, попут књига, јер на тај начин, заправо, једино и доносе ауторско право аутору. Када се стрип појави на киоску то су новине, те аутори добијају мали хонорар, упкос чињеници да се неки продају и у 300.000 примерака. С друге стране, и љубитељи стрипа више воле да их чувају као албуме у библиотеци, него да их бацају.

“Код нас је велики успех када продате 500 примерака једног стрип албума. То је успех у смислу тиража, али када аутор добије пола евра или евро по продатом примерку онда имате ситуацију да уметник ради годину дана да би зарадио 400-500 евра и то је оно што је проблематично. У Хрватској се и данас поприлично објављују стрипови. Они имају и велике подстреке од државе – од сваког издања њихова држава откупљује 20 одсто за библиотеке и тако фактички покрије трошкове издавачу да он може да штампа нове наслове. Са малим средствима и малом помоћи од државе, могле би и код нас да се покрену велике ствари. Веома је тешко успети у ситуацији када не постоји финансијска подршка, али не и немогуће”, упозорава де Лазаре.

С друге стране, тај квалитет наших аутора је примећен у свету. Подсетимо, српски стрипови су били популарни у Француској крајем тридесетих година прошлог века, а данас за француске издаваче ради или код њих објављује четрдесетак српских стрипара, што је можда и највећа „инострана“ секција у француском стрипу. У време СФРЈ, неки хрватски аутори, као Кордеј и Павловић пласирали су своје радове у Француској, али су Де Лазаре и Лазар Одановић били једини аутори са ових простора који су далеке 1989. године продали француском издавачу комплетно српски стрип. Драган де Лазаре прича како је преко својих контаката успео да повеже наше ауторе са издавачима у Француској. Тако је на француском објављен фантастичан албум „Трећи аргумент“ Зорана Туцића и Зорана Стефановића по прози Милорада Павића, који је овде први пут представљен још пре тридесет година, а који ни данас ништа није изгубио од своје свежине. Затим Тони Радев, талентовани стрип аутор из Ниша, који је са двојицом сценариста Марком Стојановићем и Ђорђем Милосављевићем у Француској објавио свој хумористички албум „Макс Дебрис“, а Жељко Пахек албум „Легија непромочивих“. Због огромне конкуренције, да би се схватио успех наших стрип аутора на француској стрип сцени, било би то равно успеху неке наше рок групе на америчкој или британској музичкој сцени.

Постоји и неколико часописа који се баве стрипом, а неки од њих су “Стрипотека” и “Бзззз”, али је заступљеност домаћих аутора у њима занемарљива. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је стрип “Занимљива географија” Велибора Станојевића објављен у децембарском броју “Стрипотеке” први стрип српског аутора прошле године.

“Стрипови које објављују „Блиц“ и „Информер“ су можда једини домаћи стрипови који редовно излазе. Волео бих да има више таквих ствари, да рецимо сваке новине имају свој стрип, да чак имају недељни додатак и објављују целу страну стрипа, па и албуме. Жао ми је што у „Забавнику“ нема домаћег стрипа. Они су некада имали „Дикана“ а има неких назнака да ће га поново објављивати. Са „Диканом“ смо пре четрдесет година могли да направимо домаћег „Астерикса“, само да су упоредо штампани албуми и да су наша деца, из генерације у генерацију, расла са њим, као што деца у Француској расту са својим јунацима, пре свега „Астериксом“.

Dikan13 04

Стрип је исечак из живота, који његови аутори покушавају да ставе на табле стрипа и да то ураде на начин који ће бити допадљив читаоцима. Увек се осећа када се нешто уради са љубављу, жељом и стваралачким потенцијалом, а такав стрип може да издржи тест времена. У један стрип уткано је много других уметности и он је, реално, зато комплекснији од свих других уметности, због тога што човек, да би се њиме бавио како треба, мора да зна и оних других осам уметности, па и књижевност, ради писања сценарија.

“Ја верујем да ми овде имамо теме, приче, једно искуство које је невероватно богато и може да освежи и наше, али и тржиште стрипа на западу, где се углавном врте стално исте, већ досадне теме. Сви хоће да буду Толкин и да измишљају своје светове, одлазе у неке бесмислене фантазије па и отворени сатанизам. Стрипом се бави из љубави. Неки људи су имали идеје да праве албуме о српским витезовима, историји. Кроз стрип може много едукативних ствари да се провуче. Албум „Сат“, који по мом сценарију црта Вујадин Радовановић ће бити нека врста нашег „Времена смрти“ у стрипу. Од стрипа се може зарадити тек када успете, после много година рада, када уђете у те кругове. Али потребне су године улагања, и то често за неку веома малу надокнаду. Јер, ауторски хонорар се често добија авансно, и на крају то обично покрије (или не) оно што ће се у књижарама и продати. Фактички се своди на то: док радите имате некакву плату, а логично, када не радите, нема ни плате, а веома је тешко имати константни ангажман код издавача. Опет, ако се стрип на којем радите покаже успешним, притисци од стране издавача су такви да морате радити некада и по два албума годишње, а толико је отприлике потребно и да бисте уопште могли финасијски да опстанете. Доста мојих колега зато посегне за алтернативним начином зараде. То су, обично, области где се много лакше и брже дође до новца: дизајн, видео игрице, и остале рекламно-графичке области. Искуство које су стекли у стрипу је толико значајно да они успевају брзо да се адаптирају шта год друго да раде и веома су цењени због тога, али чим опораве своје финасије, опет се из љубави врате стрипу”, открива Драган де Лазаре.

Ипак, успели сте…

“Шта значи успети? Једно време јесам лепо живео од стипа, па и данас примам тантијеме за то што је давно објављено. Лепо је када одете негде и добијете награду после 20 година, а не знате ни зашто ни како. Почаствован сам тиме што су људи из свих крајева Француске превалили, неки и по 500 километара, да би донели своје албуме “Рубине“, купљене пре више од 15, па и 20 година, умотане у целофане и чуване за дан и час када ће добити ту посвету. У Сан Ремију се три дана нисам подизао од стола, желео сам свима који су сатима чекали у реду да, уз посвету, нацртам и цртеж, да им се захвалим на верности, на сећању, на томе што су ми рекли да су ме уврстили у класике француско-белгијске школе стрипа. Тада схватите да сте ипак оставили неки траг. Ето, и једна анегдота, баш је недавно приказиван филм “Ларго Винч 2” (Largo Winch II), снимљен по култном стрипу “Ларго Винч“, у коме и Шерон Стоун, као Хашка тужитељка Франкен јури Србина, наравно негативца, по имену Драган Лазаревић. Требало им је српско име за тај лик, а пошто је “Ломбард” издавач и моје “Рубине” и “Ларго Винч-а”сетили су се, кога другог, него свог српског колеге.

 Гордана Радисављевић – Јочић

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.