Od konstruktivnog diletantizma ka artističnoj subverziji == Ime Danila Miloševa – Wostoka (rođen 1963. godine) zauzima posebno mesto na srpskoj sceni alternativnog stripa. Od početka 90. godina prošlog veka, ovaj umetnik iz Vršca je zajedno sa Pančevcom Aleksandrom Zografom predstavljao opoziciju tadašnjem prilično nemaštovitom komercijalnom stripu, i sve do danas je pokretačka snaga u osvetljivanju domaćeg podzemlja devete umetnosti. Nakon učešća u uređivanju odličnog strip-časopisa Patagonija, Milošev je nastavio sa objavljivanjem sopstvenog fanzina Krpelj, koji je dostigao upravo neverovatnih 460 (!) brojeva. U fotokopiranoj formi i na formatu A5, fanzin Krpelj je donosio radove raznih autora alternativnog senzibiliteta, predstavljajući njihove stripove, ilustracije i kolaže, kao i (anti)literarne radove i fotografije. Nove brojeve ovog fanzina je moguće i dalje pratiti, ali samo u digitalnoj formi...
Kao autor stripova, Wostok se kreće izuzetno širokom skalom izražavanja – kako tematski, tako i tehnički, a uopšteno govoreći, zajednička crta celog njegovog stvaralaštva se odražava u subverzivnoj reakciji na gušenje čovekove kreativne ličnosti od strane autoriteta i putem masovnih medija i političkih manipulacija. Što se tiče vizuelnog aspekta, neki Wostokovi radovi su krajnje jednostavni, antiestetski crteži (rađeni po principu „konstruktivnog diletantizma“), dok iz njegovih ostalih stripova zrači seriozniji, taman artistički stil, u kojem je npr. američki crtač i esejista Chris Lanier primetio srodnost sa nemačkim ekspresionističkim filmom. Na početku svojih kreativnih aktivnosti, Wostok se bavio parodiranjem epizoda sa poznatim strip-junacima (npr. rad pod nazivom „Veliki blesan“, koji predstavlja svojevrsnu obradu komercijalnog strip serijala Veliki Blek), što je u stvari do danas jedan od njegovih omiljenih tematskih postupaka.
Crta likove, kao što su npr. Diznijevi junaci, italijanski junak Zagor ili ovdašnji Mirko i Slavko, vizuelno izvrće t. j. „kasapi“ njihov originalni izgled, dodaje im nemoralne osobine i postavlja ih u razne besmislene, bizarno smešne situacije, i time na osobit, beskompromisan način reaguje na korporacijske proizvode masovne kulture t. j. provocira njihove konzumente, mišljenje „ozbiljnih“ kritičara i ukus mediokritetske publike (u ove svrhe pored pseudonima Wostok koristi još jedan – Mediokritet). Što se tiče onog vizuelno artističnijeg aspekta Wostokovog stvaralaštva, za scenarija svojih stripova sa tamnom, sumornom atmosferom, često kao inspiraciju koristi književne tekstove (npr. F. Kafka, A. Bierce, M. de Sade) ili tekstove pesama muzičkih grupa (npr. Joy Division, Mizar).
Za verovatno najveći broj scenarija svojih epizoda, Wostok koristi tekstove svog sugrađanina, ne previše poznatog pisca Nabora Devolca. Zbirka ovakvih stripova izašla je u formi albuma pod nazivom „Nikad se ne zna“ (Vršac 1997), u kojem autor obrađuje aktuelne probleme na relaciji pojedinac – društvo, i transformiše ih u crnohumorno sablasne slike raznih oblika totalitarizama i izopačenih mitova. Wostokova česta saradnja sa drugim crtačima rezultira stapanjem dva (ili više) stila u zanimljivu celinu. Jedna od najuspelijih ovakvih epizoda je „Billy, borac za pravdu“ (rađena u saradnji sa Grabowskim), o fizički jakom „junaku“, koji čovekovu borbu za pravdu shvata u najekstremnijem smislu, i tamani ne samo nitkove, propalice i korumpirane organe vlasti, već nalazi razloge da u sopstvenoj misiji kažnjava i starce („jer su bili toliko stari da su sigurno imali mrlja na duši“), žene („jer su bile kurve“) i decu („jer će i od njih jednog dana postati pokvarenjaci“), sve dok ne ostane potpuno sam na svetu...
Wostokov hiperproduktivni aktivizam je kreativno uticao i na članove njegove porodice, konkretno na ćerku Lolu, koja je postala poznata autorka već sa četiri godine, pošto je njene dečje crteže formirane u oblik stripa otac slao na objavljivanje u raznim publikacijama (dobila je i nagradu slovenačkog časopisa Stripburger). Wostok ima takođe razvijenu umetničku saradnju sa svojim ocem Bogdanom Miloševim – Boćom, koji ne samo da je autor brojnih strip-scenarija, već nastupa i kao glumac u jeftinim alternativnim filmovima svoga sina. Ova vrsta filmova predstavlja još jedno polje Wostokovog interesovanja, tako da je u sopstvenoj produkciji Krpelj Pikčrs Ltd. snimio popriličan broj ostvarenja, kao što su „Bokteri“, „Propali projekat: Veštac iz Burjana“, „Svi na jednog“, „Užas u Bolidvudu“, najnoviji film „Masakr na vršačkom bregu“ itd. Ne treba zaboraviti ni onaj deo vršačke alternativne muzičke scene, u okviru koje Wostok deluje zajedno sa svojim bratom DJ Zlikovcem.
Radi se o grupama t. j. projektima Mulj, Tehno Muda ili Rasprljeni jelen, a njihovi snimci su dostupni u formi samizdat CD izdanja. Raznovrsnim, istrajnim i nekonvencionalnim radom, Danilo Milošev – Wostok je prekoračio lokalne granice, objavljujući svoje strip radove u inostranstvu (npr. SAD, Holandija, Francuska) i vredno sarađujući sa autorima iz raznih krajeva. A za one, koji su još uvek ubeđeni da alternativni strip ne treba posmatrati kao oblik umetnosti, napomenimo samo to, da je poznati kritičar i teoretičar Ranko Munitić uvrstio Wostoka među autore, koji su predstavljeni u nedavno objavljenoj knjizi „Deveta umetnost, strip“... Stevan Lenhart (Napomena: Tekst je objavljen u kulturnom dodatku slovačkog nedeljnika „Hlas ljudu“, juna 2006. godine.) Додај неформатирани текст овде
