На фестивалу стрипова у Сан-Ремију наш уметник, познат по међународном псеудониму Драган де Лазаре и серији „Рубина“, топло је дочекан код својих француских читалаца и добио награду публике за најбољег аутора • Србију је представљао и уметник великог међународног реномеа Владимир Крстић Лаци
Драган Лазаревић са Златном музом
Фестивал „Фести ДеБуле“ /Festi DBulles/, у Сан-Ремију имао је од 15. до 17. јануара 2016. своје четврто издање, а седиште му је у живописној источнофранцуској покрајини Бургоњи, познатој по винима, сиревима и меду. Први је стрипски фестивал у години, а сматрају га као увод за највећи европски фестивал стрипа, онај у Ангулему.
Фестивал гостољубивости и поштовања
Назив дешавања значи „фестивал стрипских балона“, што је игра речи од француског израза за стрип (BD, Bande Dessinee). До сада је у Сан-Ремију гостовало преко 350 аутора, а фестивал има репутацију гостољубивости и поштовања према стрипским уметницима као ниједан други у Француској и Европи.
Публика Фестивала у Сан-Ремију
На фестивалу је ове године гостовао и великан европског стрипа Мишел Блан-Димон (Michel Blanc-Dumon), нашој публици најпознатији као аутор серија „Џонатан Картланд“ и „Блубери“. Он је поштовалац српског стрипа и културе, и начелно је изразио жељу да гостује у Србији.
Jедан од главних гостију био је и српски ликовни уметник Владимир Крстић – Лаци, омиљен код међународних читалаца пре свега због серија „Шерлок Холмс“ у француској продукцији и „Адам Вајлд“ у италијанској.
Фестивал додељује више угледних признања, између осталог, награду за најбољи албум коју је за 2015. добио Бенжамен Бласко Мартинез, награду за најбољи стрип деце школског узраста и друге.
На крају Фестивала гласовима публике се додељује награда „Златна муза“ за најбољег аутора Фестивала (La Muse d'or du Festival de St. Remy en Bourgogne), за коју је процедура строга: гласа се у провидној и обезбеђеној гласачкој кутији коју отвара комисија у присуству два градоначелника — Шалон сур Сона и Сан Ремија, јер се културни центар „Жорж Брасенс“ где се одржава Фестивал, налази између два града. Скулптуру је дело уметника Франсоа Плисона /François Plisson/.
На узбудљивој церемонији, награде су уручили директор Фестивала Лоран Куатр /Laurent Quatre/, са градоначелницом Сан-Ремија Флоранс Плисонје /Florence Plissonnier / и градоначелником Шалон сур Сона Жилом Платреом / Gilles Platret/.
Награда Драгану Лазаревићу је додељена, како је наглашено у најави, „великом већином гласова“ (80% гласова публике).
Градоначелница Флоранс Плисонје, Драган Лазаревић, директор Фестивала Лоран Куатр и градоначелник Жил Платре
„Модерни класик“ напокон са својим читаоцима
Француска публика седамнаест година није видела Лазаревића, који је бојкотовао јавне скупове у Француској због учешћа ове земље у бомбардовању Србије 1999. године и окупацији Косова и Метохије.
На пут у Сан-Реми, Лазаревић је кренуо као приватно лице, на позив свог колеге и пријатеља Владимира Крстића. Међутим, организатори Фестивала су ову посету схватили као ексклузивни догађај фестивала и тако је најавили у медијима. Читаоци из више крајева Француске дошли су у Сан-Реми, да се сретну са аутором серијала „Рубина“ који је Лазаревић годинама радио са славним француским колегама Валтеријем и Митиком.
Награда публике у Сан-Ремију је дошла као изненађење нашем аутору. Као лајт мотив ових догађај у Бургоњи је заједнички похвални став француске публике и стручњака о српским ауторима, не само као „фантастичним уметницима“, већ и као као „срдачним и предивним људима“. Због свега овога Лазаревић је пристао да учествује у јуну на фестивалу у Стразбуру, а у октобру на фестивалу који се одржава у дворцу Бук код Версаја.
Уметничка група „Београдски круг 2“ и Удружење стрипских уметника Србије уприличили су 22. јануара у београдском „Мажестику“ свечано окупљање колега поводом награде Лазаревићу. Ово окупљање је сабрало неке од најважнијих имена српског и балканског стрипа.
Биографија лауреата
Драган Лазаревић је рођен 8. маја 1964. у Рио де Жанеиру, у дипломатској породици. Стрипар је, илустратор, карикатуриста, сценариста, уредник и издавач. Потпредседник је Удружења стрипских уметника Србије. Светској публици је најпознатији по серијалима „Рубина“ и „Ив Рокатански“ у Француској. На међународној сцени објављује под псеудонимом Драган де Лазаре.
Завршио је Дизајнерску школу у Београду, а 1986. уписао је студије дизајна у Паризу. Објављује од своје седамнаесте године у домаћим стрип ревијама Младост, Стрип забавник, Вал стрип, Еурека, Оскар... У 1980-им је био члан стрип групе „Београдски круг 2“, а у том периоду сарађује са сценаристом Драганом Перићем, затим са Лазаром Одановићем са којим ствара најпознатија остварења „Ив Рокатански“, „Икс-Ион“, „Рене Бозар“, „Зар“ и „Црно-бели свет“.
На француској сцени дебитује 1989. када објављује стрип „Ив Рокатански“, а затим ради на серијалу „Рубина“ од 1991. са чувеним ауторима европског стрипа Жан-Клод Смитом (Jean-Claude Smit, алијас Митик) и Франсоа Валтеријем (François Walthéry). Од 1993. до 2002. објавио је у Француској осам књига Рубине, које се стално прештампавају и представљају „модерну класику“, по речима француских читалаца.
Лазаревић у Београду оснива стрип магазин „Контејнер“ са Божидаром Милојковићем, Драганом Боснићем, Зораном Ковачевићем, Лазаром Одановићем, а касније стрип ревију „Финеса“ у којој је био главни уредник. У Србији су између осталог запажени и његов дизајн и илустрације за књигу „Владика Николај српској деци“, у издању Шабачко-Ваљевске Епархије, сценарио за „Житија светих у стрипу“, у издању Врањске Епархије: Рождество Христово (2008), Цар Константин (2012), Свети Прохор Пчински (2016) као и комично-акциони стрип албум Авантуре у граду светлости, у издању куће „Розенкранц“ (2012).
Мини интервјуи
Драган Лазаревић: Сада схватам да смо и амбасадори
Какав је осећај добити награду публике са тако убедљивом већином?
Неописив, невероватан! Нисам заиста ничим посебно заслужан за добијање те награде. Било је на Фестивалу у Сен Ремију знатно бољих аутора од мене, и то много њих, почевши од нашег Лација, са којим ми је била част да гостујем као представник Србије, па до легенде француског стрипа Мишел Блан-Димона. Међутим публика је мене почаствовала пре свега тиме што су људи из свих крајева Француске превалили, неки и по 500 км да би донели албуме „Рубине“ купљене пре више од 15, па и 20 година, умотане у целофане и чуване за дан и час када ће добити посвету. То је мени просто невероватно, и толика част, да сам истински постиђен. Три дана се нисам подизао од стола, желео сам свима који су сатима чекали у реду да уз посвету нацртам и цртеж, да им се захвалим на верности, на сећању, на томе што су ми рекли да су ме уврстили у класике француско-белгијске школе стрипа, а да тога свих ових 17 година, колико нисам одлазио у Француску, нисам био свестан. Награда је била на све то као гром из ведра неба... Гран При публике је признање над признањима, јер нема жирија, нема лобирања, нема интереса издавача, нема намештаљки, нема личних познанстава... Нисам о томе никада размишљао, јер никада нисам добио никакву награду пре ове. Али да сам могао да бирам, схватам да бих волео да добијем управо награду публике пре него било које друго новчано или професионално признање. Ово све има и посебну тежину, с обзиром на сву антисрпску пропаганду која је годинама била присутна у француским медијима. Међутим, од свих људи сам чуо само предивне речи хвале и дивљења за све наше српске колеге који последњих година објављују на том најзахтевнијем светском тржишту... за њихов квалитет, али пре свега за то како су срдачни, што су квалитетни као људи. То ме је чинило посебно поносним. Због тога сам сигуран да су и они посредно заслужни за ову награду и овим путем желим свима да им се захвалим. Сада схватам колика је одговорност свих нас који смо посејали нешто у белом свету. Ми смо најбољи амбасадори своје професије. Наш стрип је данас неспорно у самом врху светске девете уметности, а то је и част и велика, али слатка, одговорност.
Да ли ће то имати утицаја на ваш даљи рад?
Свакако. Вас вероватно занима да ли ћу се вратити стрипу. Ја сам се стрипу вратио, и то већ неко време, али на мало другачији начин од оног до сада. Са годинама, све више ми се враћа она почетна жеља која ме је првобитно и привела стрип медију, а то је да испричам невероватне приче, али не као илустратор, већ као писац сценарија. Успео сам да искристалишем и запишем неке приче дубоко укорењене у мени већ деценијама, а које су временом и животним искуством само обогаћене и које су тиме још занимљивије. Радујем се сваком новом дану када самог себе обрадујем и изненадим потпуно новим идејама. Доживљавам то као писање својих упоредних живота, и то по десетак одједном. У зависности од инспирације и боје неба сваког новог београдског јутра настављам започету причу у кишовитом Паризу с почетка века, снежним Андима у будућности, у Тунису на српско-француском гробљу током Првог светског рата или сунчаној делти Нила пре 4000 година. Писање ме целог обузима и испуњава радошћу, као да сам и сам учесник у тим невероватним фантазмагоријама. •
Владимир Крстић Лаци: Публика је та која одлучује
Често вас зову на светске фестивале... Колико је то битно за уметника?
Наши аутори су свеприсутни на фестивалима, посебно у Француској, одакле и долази гро позива, а разлог томе је велика популарност српских стрип аутора код тамошње публике. Опште је познато да француска публика има софистициран критеријум и уме да награди омиљене ауторе, а недавно ју је убедљивом већином доделила Де Лазару у Сан Ремију.
Публика је та која одлучује о „бити, или не бити“ стрип аутора и њен се импулс да лакше опипати управо на фестивалима. То је поуздан показатељ — и за аутора и за издавача.
Како европска публика реагује на ваше лично присуство?
За публику имам само речи хвале и то поштовање је у мом случају узајамно. На фестивалима улажем велики труд како би сви из присутне публике добили дедикацију, но никада ми то није успело, због великог броја и временског ограничења организатора.
Читалац ужива посматрајући чин стварања и одлази срећан са дедикацијом, а и Ви сте срећни због чињенице да је то још један од десетак и више хиљада поштовалаца Вашег стваралаштва само у Француској. Буду и изненађења — недавно, на фестивалу у Сан Ремију, поред дедикација за Шерлока Холмса, Sword и Celeste noir, потпишем и обе епизоде Бонелијевог Адама Вајлда француском читаоцу.
Шта мислите о награди публике за Лазаревића?
Другог дана фестивала прилазе Де Лазару двоје градоначелника са организатором и након кратког и срдачног разговора одоше. Питам Де Лазара шта је опет „скривио“, а он слеже раменима. Испоставило се да је „скривио“ велику награду публике, „Златну музу“, и за то га је „окривило“ невероватних 80 процената публике!
И након деценијског одсуства његовог радног ангажмана, француска публика и даље поштује оно што је стварао, али га је сада обавезала „Златном музом“. То је позитивна последица искрене релације аутор–публика и изнад свега огромног талента и рада, којим је овај уметник утиснуо свој печат у срце француске публике.
Де Лазарова „Златна муза“ јесте струковна, но додељена је и поред тога што је француској јавности познат његов критички став о улози Француске у рату 1999. године. Публика је тако одала својеврсну почаст овом часном човеку и уметнику.
Заиста је велика привилегија бити сведок оваквом тренутку и наравно да смо то залили, и имао сам са ким наздравити... Живео нам, Драгане!
Приредио и разговоре водио: Зоран Стефановић
ФОТО ПРИЛОГ
