Б. ЂОРЂЕВИЋ | 24. март 2013. Текст преузет са www.novosti.rs
Београдски цртач о стрипу “Ђангова освета” и сарадњи са чувеним режисером. Албум ће имати 120 страна и за четвртину више материјала од актуелног филма
СЛАВНИ Квентин Тарантино, амерички режисер и сценариста, изабрао је београдског цртача Рајка Милошевића Геру да му уради стрип верзију “Ђангове освете”.
За овај филм Тарантино је добио Оскара за оригинални сценарио, а сада га лично адаптира за стрип. Око избора цртача није се двоумио, и посао је поверио српском аутору који се већ двадесетак година професионално бави стрипом у Барселони, и важи за једну од светских звезда стрипа.
Р. М. Гуера, како се потписује, специјално за “Новости” открива како је све почело:
Још 2009. ме је назвао Роб Вилсон из “Плејбоја” и понудио сарадњу на кратком стрип исечку из сценарија филма “Проклетници”, рекавши да Квентин цени мој рад. Нисам знао то за њега, знао сам за Самјуела Џексона, јер је у неком ток-шоуу изјавио да воли Сцалпед, мој серијал рађен током скоро седам година за ДЦ/”Варнер брос”. Прихватио сам наравно, и то је прво објављено ексклузивно за “Плејбој” па онда у ДВД специјалном издању. Радимо сада и на комплетној књизи по сценарију “Ђангова освета”, опет по његовом захтеву да ради са мном - каже нам Гера.
* Да ли сте се онда и срели са Тарантином?
- Не, још се нисмо упознали. Комуницирамо мејловима преко мог издавача (ДЦ/”Варнер брос”) и његовог продуцента Реџија Хадлина. Када то кажем, људи мало застану, али је то потпуно у реду. Ми ћемо се дружити кад се заврши посао на књизи. Ужасно се много ради, верујте да ником на памет не пада да окреће то на зезање. Мејлови које размењујемо су јако прецизни, са нешто уобичајене куртоазије, али нема забаве, за столом сам минимум 12 сати дневно. Када се буде промовисао стрип у завршеном албуму, све ће бити опуштеније.
* Докле сте стигли са “Ђангом”?
- Тренутно радим на месечним епизодама, иде супер, први тираж је потпуно распродат, штампа се други. На крају ће бити комплетирано у књигу форме стрип/графичка новела, и тада ћемо све пропуштено од дружења надокнадити.
* Има ли разлике у његовим филмским и стрипским сценаријима за “Проклетнике” и “Ђангову освету”?
- Најочигледнија разлика је у томе што сам за “Проклетнике” радио само једну сцену од шест страна стрипа, а “Ђанго” иде у комплетан албум са најмање 120 страна. Стрип ће имати за четвртину више материјала од филма. У целину те врсте морам да уђем са другачијим приступом. Радим прву, оригиналну верзију сценарија за филм, са доста сцена које у филм нису ушле. А за “Проклетнике” комплетан сценарио нисам ни видео. То су две теме које је обрађивао исти човек, то је све. Другачије је вођена прича, различите су идеје краја. Сам стил је препознатљив у оба, дуги дијалози, са специфично његовим шармом. Изврстан сценарио, једино што ми адаптација са филмског на стрип доста времена некад покупи.
* Колико често се договарате?
- У “Ђангу” Квентин ми је дао зелено светло на буквално сваки предлог. То је почело раније, 2009, још док сам радио на “Проклетницима”, почео сам да мењам оно што је он описивао у сценарију, па је дошло до затегнутости са Робом Вилсоном, који је био издавач, који треба да правда те ствари Квентину. Ни на мој аргумент да не мењам ни реч дијалога већ извођење, Вилсон се није смиривао, и ја урадим скице комплетних табли до краја. Тарантино је на то рекао: “Пустите човека да ради”, и од тада до данашњег дана, радим по сопственом критеријуму. Потпуна подршка са његове стране.
* У којој мери су филм и стрип блиске уметности?
- Зависи са које стране се гледа, али је јасно да су у великом сродству. По вокацији, више нагињем стрипу, пружа већу могућност уживања. Филм има звук, али нема ликовност. Потребни су вам тек Тарковски, Роселини, Куросава, људи таквих висина да бисте уопште ухватили најбитнију ноту, а то је тачка посматрања живота, став, а не само проток догађаја. Дакле, у филму имате то константно нестајање претходне слике и појаву нове, и то вам ствара утисак живота, скуп момената који теку, висе хипнотише него што увлачи, потребно је посебно мајсторство владања темпом. Посебно компликује чињеница да се филм ради са ужасно много људи. Ауторство је ту доста дискутабилно.
* А у стрипу?
- Сем чињенице да је скоро све непосредније, постоји доста специфична могућност заустављања над нечим. Специфична, јер се ради о причи коју треба пратити без ограничења на време. Ту онда много очигледније и јасније игра улогу графизам, композиција, драматургија, све што филм не може да заустави. Филм чак има проблем да често исувише личи на живот да би се до вас пробила његова уметност. А у врхунском стрипу по његовој природи лакше износите став. Често сам видео људе да једноставно застану над нечим на некој изложби, ни сами не знају зашто, као да их удари нешто, а табла је без насиља, само цртеж.
МЕШАВИНА
* КАКО се Тарантино сналази у стрипу?
- Он вероватно познаје стрип, ако је то оно што вас занима. Код њега је у питању нека специфична мешавина разних јаких утицаја из младости у свим сегментима којих се он дотиче. Мени то одговара, јер је озбиљно схватање свог образовања је увек добро. Где год, и како год се оно одвијало.
ОПОРАВАК
* ШТА је потребно нашој стрип сцени?
- Економски бум, опоравак је тема. Он је много важнији за стрип сцену; да људи боље живе, да желе да се забаве на квалитетан начин, да са забавом нешто и разумеју. Не у кафану на алкохол, већ код куће са колекцијом, добром музиком. Видели бисте и пораст квалитетних албума који се купују, и квалитетних клубова са живом музиком. Посећене, а без банчења. Права брига је зашто људи као Гето, Јањетов, Пахек, дакле ауторитети свога посла, не могу да живе од стрипа, барем на Балкану, ако не само у Србији.
