АКАДЕМСКИ СЛИКАР БРАНКО ЂУКИЋ ИЛИ ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СЕ РАЂАЈУ И ОСТВАРУЈУ ИДЕЈЕ

Ово је време спектакла на квадрат…

*Стрип, а и култура уопште, изгубили су екстерну публику. Корак по корак, ми смо је повратили, а из такве публике ће се профилтрирати они који су заиста заинтересовани за ову уметност – каже Ђукић Часопис „Стриполис” недавно је објављен десети пут. Само годину дана млађа је истоимена манифестација у славу стрипа која се одржава у Културном центру. Идејни творац оба „Стриполиса” је наш суграђанин Бранко Ђукић, академски сликар.

Branko-Djukic-1-800x445


Како се родила идеја о „Стриполису”?

– Крај седамдесетих и почетак осамдесетих година прошлог века донео је експанзију стрип издаваштва у нашој земљи и обележио је моје и детињство моје генерације. Заправо, још тада сежу корени за мојом жељом да уређујем и водим неки стрип-магазин сличан онима који су се тада могли наћи на киосцима и у књижарама. Код мене је та жеља очигледно била изузетно снажна јер је много година касније сплет околности довео да, у сарадњи са Културним центром, то и остварим. Ја сам имао идеју, а они су је материјално подржали и тако смо кренули у авантуру која, ето, траје до данас…

Наш град је тако постао једна од престоница стрипа. Шта то значи за културу у целини, с обзиром да је манифестација прешла „границе” нашег града и Србије?


– Када сам кретао у све ово имао сам иза себе већ поодмакли „уметнички стаж” и прилично велико искуство. Знао сам да ћемо наилазити на многе препреке, али и да се на пројекту мора истрајати, односно да он не сме бити кратког даха. Та истрајност је донела резултате. Стрип, а и култура уопште, изгубили су екстерну публику. Корак по корак, ми смо је повратили, а из такве публике ће се профилтрирати они који су заиста заинтересовани за ову уметност. О часопису и манифестацији се дискутовало на најважнијим емисијама из културе на РТС-у, организовали смо изложбе и промоције широм Србије и региона. Након штампања, часопис се шаље ауторима и свим релевантнијим познаваоцима стрипа и на тај начин се шире позитивне вести о дешавању из културе у нашој земљи. Тако је протеклих десет година „Стриполис” стизао на адресе стрип уметника у већини земаља америчког континента, од Канаде до Аргентине и Мексика, затим широм Европе, а онда и на блиском истоку, као на пример у Ирану.
Све ово време сам желео и инсистирао да овај пројекат буде везан, баш, искључиво за Зрењанин, како бих овим примером показао да се из ентузијазма и љубави према деветој уметности уз минимална средства може направити нешто заиста велико и вредно пажње.


Који су најзначајнији ствараоци стрипа учествовали, а који објављују у часопису „Стриполис?


– Када завршите Академију и магистрирате на цртежу, као што је то био случај са мном, неминовно је да вам се и однос који сте као дете имали према стрипу промени. Приликом уређивања часописа примат сам дао ауторском и експерименталном приступу овог медија. Поменуо бих минуциозни графизам Тока Феча, добитника престижне награде фондације „Ксерикс”, апстрактне стрипове Андреја Молотјуа, професора на „Индијана Универзитету”, стрипове који су посвећени људима са хендикепом, ауторке Јуко Шимизу, чије илустрације красе странице „Њујоркера”, „Тајма”… Интересантна је и знатна заступљеност жена које се баве стрипом. Радови Нине Буњевац, Лине Ховен, Никол Клеву, Ивете Федорове, Еугеније Монти, каректеришу поентилистичка техника, пиктурална лепота и колористичка слојевитост. До сада смо објавили деведесет седам различитих радова аутора из целог света. Посматрајући све ове радове долази се до закључка да широко подручје језика стрипа још није довољно истражено, поготово не у погледу важности коју он има за саме ствараоце, јер су многи од њих свој језик искористили да би испољили своје најинтимније емоције не осврћући се много на захтеве које диктирају тржиште и индустрија.

Окупили сте афирмисане ствараоце стрипа и филма, али и зрењанинске цртаче, љубитеље стрипа, наставнике, децу… Има ли заинтересованих млађих уметника који ће наставити Вашим путем?

– Да, заправо су све то моји пријатељи које сам стекао у својој дугогодишњој каријери уметника. Осим тих људи из света уметности, много су нам помогли лектори, преводиоци, дизајнери… Сви они одазвали су се позиву да помогну пројекат и овом приликом им захваљујем. Осим мене „у тиму” су од почетака Мишо Живанов и Бојан Стоисављевић, а постоји и читава група младих аутора који су стартовали на „Стриполису”, а сада су студенти ликовних и примењених академија у Београду и Новом Саду и пред њима је време у којем ће показати своје умеће. Не би било фер да не поменем и старије генерације које редовно посећују фестивал, па је тај спој различитих годишта са истим интересовањима, такође, један од куриозитета читавог пројекта.

 

Branko-djukic-3


Бавите се и педагошким радом који, такође, обогаћујете новим идејама. Какво је искуство?

– Добро питање… Не знам колико ће вам се свидети одговор. Нисам био задовољан како је школа мени откривала свет ликовних уметности и уметности уопште. То је један од разлога што сам био окренут поп-култури, јер ме нико на прави начин није увео у свет визуелне културе и лепих уметности. Професори који су предавали такве предмете само су отаљавали свој посао и сами се трудећи да покажу да су уметнички наставни предмети споредни у односу на друге. А мени су били најважнији. Надам се да у том погледу нисам изневерио своје ђаке. Е сада… Ово је време спектакла, спектакла на квадрат. Деца су жестоко затрована тривијалним садржајима и јако им је тешко да прихвате сложеније вредности, вредности које су се потврдиле кроз векове. Покушавам да разбијем те баријере, тај њихов ригидан став. То чиним поступно и систематски, јер их потпуно разумем и знам да је њима најтеже. Са друге стране, свестан сам да су они у годинама када су спремни на сарадњу и када су најкреативнији, па би била права штета не искористити то на прави начин. То није лако јер школство каска за временом у којем живимо. Можда ће звучати патетично и стереотипно, али мислим да успевам да померим ствари са мртве тачке. Томе у прилог можда говори и податак да сам са многима остао пријатељ и после њиховог школовања.

Будућност

– Не треба бити у заблуди да је било лако опстати све ове године. Достигли смо неки ниво, али га треба померати ка напред. Уколико локална средина, као и држава у којој живимо буде имала разумевања за ово што смо урадили и оно што желимо да урадимо, будућност ће свакако бити светла. Ја верујем у то.

БРАНКА ЈАЈИЋ

www.listzrenjanin.com

 

tacin 5 shop

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.