Фестивал девете уметности, Београд

Изложбе • Промоције • Округли столови • Пројекције • Радионице

децембар 2023. – фебруар 2024.

Дечји културни центар Београд и Удружење стрипских уметника Србије
са партнерима

Уторак, 9. јануар 2024. Дечји културни центар Београда

17 часова — Округли сто „Стрип српских земаља“ — заједнички стручни скуп стрипских и репрезентативних удружења у култури.
19 часова — Удружење стрипских уметника Србије (УСУС) и Удружење стрип аутора и обожавалаца стрипа Српске "Девета димензија" представљају "4. изложбу стрипа Српске" (Галерија ДКЦ).

ИЗЛОЖБА СТРИПА СРПСКЕ У БЕОГРАДУ

Прва поставка „Изложба стрипа Српске“ рођена је у главама Драгана Тушевљака и Предрага Иконића, а реализована недуго затим, у децембру 2006. године на Палама организацијом „1. Изложба стрипа Српске“. Идеја је била да се људи из Републике Српске који се баве стрипом повежу, анимирају и да заједнички проводе своју мисију промоције девете умјетности на тим просторима, а и шире. На првој изложби учествовало је 5 аутора за које се тада знало да имају неке везе са стрипом. 2013. године поставком „2. Изложбе стрипа Српске“ у десетак градова широм Републике Српске, а касније и у Србији у сарадњи са Удружењем стрипских уметника Србије, настављена је ова манифестација. На изложби је представљен рад 31 тада активног аутора стрипа. На 1. Међународном салону стрипа „Девета димензија“ у Бањалуци, ова поставка доживљава свој трећи наставак. Промовисан је рад 20 тренутно најактивнијих стрипаџија са ових простор заједно са радовима покојног Мира Млађеновића - домаће стрип легенде. Изложба је у наредних пар година путовала широм Републике Српске. На 3. Међународном салону стрипа „Девета димензија“у Бањалуци у октобру 2020. године премијерно је постављена 4. Изложба стрипа Српске на којој су заступљена 23 активна стрип аутора. Након премијере изложба је кренула широм Републике Српске: Лакташи, Прњавор, Дервента, Чајниче, Братунац, Вишеград...

Сада се ова важна изложба представља и публици у Србији, 9. јануара 2024, на државни празник РС, у оквиру програма "Месец стрипа Републике Српске у Београду" током Фестивала девете уметности.

Излагачи:

Милорад Вицановић, р. 1965.
Горан Дујаковић, 1966.
Горан Лојпур, 1966.
Здравко Кнежевић, 1968.
Десимир Миљић, 1969.
Јован Братић, 1974.
Милан Младић, 1974.
Предраг Иконић, 1974.
Зоран Пејић, 1976.
Душко Вучковић, 1976.
Ана Каран, 1980.
Владислав Маљеновић, 1980.
Здравко Јандрић, 1982.
Татјана Видојевић, 1982.
Борислав Маљеновић, 1983.
Аљоша Томић, 1985.
Срђан Салат, 1988.
Немања Веселиновић, 1988.
Срђан Врањеш, 1989.
Миленко Богдановић, 1994.
Никола Кнежевић, 1994.
Срђан Кунарац, 2000.
Јелена Јокшић, 2003.

________________________________________________________________________

Позив свим садашњим и некадашњим делатницима у издаваштву за пријављивање у професионални регистар и унапређивање статуса

СРПСКИ ИЗДАВАЧКИ ЦЕНТАР
Програмска јединица Удружења драмских писаца Србије,
репрезентативног удружења у култури Републике Србије

Званични веб-сајт УДПС: www.drama.org.rs

Као удружење репрезентативно за издаваштво код Министарства културе Републике Србије, Удружење драмских писаца Србије са својом јединицом Српски издавачки центар, позива све делатнике у издаваштву — који раде или су знатније радили у следећим професијама: издавач, уредник, лектор, коректор, илустратор (укључујући и професије стрипар, карикатуриста, картограф/инфограф), графички дизајнер, графички уредник, типограф — да 1) попуне наш анкетни лист и 2) ако су нерешеног статуса, уђу у евиденцију самосталних делатника УДПС.

1) Циљ регистровања у бази података Српског издавачког центра јесте да се направи кадровски преглед српске издавачке сцене и њених делатника; да се утврди друштвени положај и личне потребе делатника у издаваштву; да се помогне правним саветима и бесплатним семинарима да делатници у издаваштву остваре своја социјална, пензиона и пословна права; да делатници конкуришу за национална и друга признања; да се анализирају опште стање и потребе српског издаваштва као сектора итд.

2) Додатно, активни делатник коме је потребно решавање социјално-пензионог статуса (а који није стално запослен или пензионер), може да по својој одлуци буде заступљен у евиденцији самосталних радника у издаваштву Републике Србије који води УДПС, што додатно омогућава добијање одређене правне и друштвене помоћи да се његов/њен статус оствари.

РЕГИСТРАЦИОНИ ЛИСТ - ПРЕУЗМИТЕ

________________________________________________________________

Бранко Ћопић

СТРИПОВИЈЕТКЕ

ИЗДАВАЧ:

Удружење стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија” ул. Талијанског батаљона Матеоти 6, 78000 Бања Лука www.devetadimenzija.com

ПРЕДСЈЕДНИК УДРУЖЕЊА

Зоран Пејић

УРЕДНИК ИЗДАЊА

Предраг Иконић

ИЛУСТРАЦИЈА НА НАСЛОВНИЦИ

Алекса Гајић

ДИЗАЈН И ПРЕЛОМ

Дејан Шијук

ШТАМПА

Графид Бањалука, Октобар 2023. године

Садржај

“Тужни јеретик — Бранко Ћопић” — Радован Субић

“Јежева кућица” — Сценарио и цртеж: ПредрагИконић

“Жућа рачунџија” — Сценарио и цртеж: Здравко Кнежевић; Колор: Милан Младић

“Мјесечина” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Пјесма ђака првака” — Сценарио и цртеж: Милан Младић

“Доживљаји једног чворка” — Сценарио и цртеж: Борислав Маљеновић; Колор: Аљоша Томић

“Мачак отишао у хајдуке” — Сценарио и цртеж: Милан Младић

“Мачкова пређа” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Хрчак с краја свијета” — Сценарио и цртеж: Миодраг Бунијевац

“Сваштара” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Босна” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Нећеш ми вјеровати “ — Сценарио: Никола Видачковић; Цртеж: Срђан Салат

“Жива Ватра и Рис Усамљеник “ — Сценарио: Никола Видачковић; Цртеж: Михајло Миљановић

“Воденичар и његов мачак” — Сценарио и цртеж: Милан Младић

“Ђак првак” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Медвјед и крушка” — Сценарио и цртеж: Јован Братић; Колор: Миодраг Бунијевац

“Мјесечев гост” — Сценарио: Јован Братић; Цртеж: Горан Лојпур Колор: Миодраг Бунијевац

“Пите” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Огласи купусног листа” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

“Три друга и разбојник” — Сценарио и цртеж: Миодраг Бунијевац

”Огласи шумских новина” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

”Храбри мита и Дрекавац из рита” — Сценарио: Нинослав Митровић; Цртеж: Сабахудин Мурановић; Колор: Предраг Иконић

”Продана слобода” — Сценарио и цртеж: Здравко Мићановић

”Наш Бранко, приповиједач у сликама” — Зоран Стефановић

”Бранко Ћопић” — Никола Пејаковић

________________________________________________________________

Зоран Стефановић

Наш Бранко — приповедач у сликама

Поводом подухвата збирке стрипова по делу Бранка Ћопића

/Поговор издању: Ћопић, Бранко и други (2023): Стриповијетке. Бања Лука: Удружење стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија”./

Срећне су културе које имају јазавце и јежеве. Међеде и лептирове. Змајеве и змај–јунаке, и многе лепотице. Срећне су културе које имају људе као што је Бранко Ћопић.

Још су срећније оне које пуштају то богато наслеђе да слободно лети, хода и плива у разним уметничким облицима и медијском руху. Пре свега у краљевни свих уметности: визуелној приповести.

А Ћопић у стрипу је од питање од велике културне важности, верујемо ми који вам се овом књигом обраћамо.

Културно–друштвени оквир и значај стрипа Републике Српске

Не долази ова књига случајно. У једном од најважнијих задатака српске културе, задатку давања лика и образа наслеђу сваке врсте, нарочито културном, стрипска сцена Републике Српске од преломне 1992. — „Њежна биљка, коштуњаво сјеме“, како рекосмо пре четврт века — предњачи у многим елементима, понашајући се као да је део великих култура које имају идеалне услове за рад, а не као да је рођена у рату и опстала под окупацијом, утичући директно и индиректно на душе стотина хиљада читалаца у многим земљама.

Захваљујући сили коју носи неколицина ванредних културних радника у Удружењу стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девет димензија“ вођених Зораном Пејићем и Предрагом Иконићем, као и делимичној подршци тамошње државе, стрип у српској култури је кроз Српску одједном добио свеже а познате тонове. Кроз слике и тзв. Стриповијетке нам поново говоре дела Алексе Шантића групе аутора, јавља се Кочићев Јазавац пред судом у тумачењу Предрага Иконића и Милана Младића. Стрипари нам објашњавају геополитички смисао прошлости кроз збирку Барут и сабља Јована Братића, Сарајевски атентат: Срби у Првом свјетском рату групе аутора, братоубилачки рат међу Србима у Другом светском рату у графичким новелама Јована Братића Понори зла или верски заснованог геноцида у истој епохи у причи Слободана Борјановића Јасеновац, тамна страна мрака. Тусу и многи други жанрови и стилови: племенита сатира Мира Млађеновића у Давид и ја, савремени уметнички израз у поетској збирци Јована Братића и Горана Лојпура Тетовирани облаци, обрада фолклорне страве и ужаса кроз приповести Нинослава Митровића у збирци Глуво доба, предачка култура у издању Приче из словенске шуме којег је по сценарију Здравка Кнежевића — Кнеза цртала млада Јелена Јокшић, и сва сила личних изразу у магазинима Парабелум, Парабелум Јуниор и стрип фанзину Кунова. Ускоро очекујемо и нова лепа изненађења, пре свега дуго чекани интеграл сатиричних стрипова Горана Дујаковића, важног имена филмске и стрипске културе Републике Српске, Босне и Херцеговине и региона.

На поменутим хиљадама страница и десетинама хиљада призор–поља огледали су се ствараоци свих врста: од доајена до деце, од почетника и аматера до најважнијих имена европског стрипа, било да делују у српској, било у суседним културама, или да су нам из света дошли кроз превод. Уз ову импресивну издавачку делатност, једну од најбогатијих у региону Балкана када је реч о домаћем стрипу, у Републици Српској постоји и добро устројена мрежа малих фестивала, путујућих изложби, школа стрипа и промоција. Компаративној гледано, по методологији, виталности и резултатима, стрипска сцена Републике Српске је једна од најуспешнијих у Источној Европи, мада тридесет година ради можда и у најтежим условима од свих. Иста сцена има духовне снаге да подстиче развој стрипа у целој српској култури и некада југословенској култури, или да дâ импулс рађању модерног стрипа Етиопије, кроз светску премијеру стрип Ага који је урадио Минас Халефо.

Овај увод је био неопходан да би се разумео подухват враћање Бранка Ћопића у стрип и визуелну литературу — један од најважнијих и најдуже чеканих подухвата наше стрипске уметности. И да се разуме да је рађен са дубоком самосвешћу, која каже да без нашег Бранка нисмо ни наши, ни своји.

Заборављена лица Ћопићеве културе

Ми Ћопића не знамо довољно, признајмо то пред сто десету годишњицу рођења (1915), деведесету од појаве у великој култури у двадесет првој години (1936), и четрдесету од погибије (1984). Не само да смо га заборавили, већ га, можда, никад нисмо ни спознали до краја и тек ће следећи истраживачи, они којима буду дати досијеи државних служби (па и оних мрачних тајних које су га прогањале деценијама) од средине 1930–их до средине 1980–их разумети шта се дешавало са овим великаном, и ко је и шта је заиста био, осим видљиве величине једног посебног књижевног опуса.

Један од најбољих познавалаца Ћопића, Борислав Михајловић — Михиз истичући да хумор може бити оруђе „опако и наопако” али да „Тек у правим рукама, оним најређим као што су у Чехова или Бранка Ћопића, он (хумор) има нешто чаробно, спасоносно, лековито и тужно у исти мах. Ми од Матавуља до данас нисмо имали таквог лиричара хумора као што је Ћопић. Хумор је био и остао један од главних стубова свега што је створио Бранко Ћопић.” Михиз о Ћопићевом језику каже, осим да је „свеж, мек, „ведар и нежан“, и да је „сеновит као шума и каткад тужан као изненадна сета”.

Тај сензибилтет је тражио да има трансмедијалну слободу, па Ћопића имамо у разном лику и руху, кроз све уметности и све медијске облике. Само на плану драмских дела реч је о стотинама позоришних, радијских, телевизијских и филмских адаптација. Од око 25 филмских и телевизијских дела која имају везе са уметничким опусом Ћопића, треба подсетити и на оне које је он лично писао док није пао у немилост Јосипа Броза Тита и целог титоистичког режима због сатире „Јеретичка прича“ (1950). Ћопић је, наиме, лично био сценариста дугометражних филмова Живјеће овај народ (1947) и Мајор Баук (1951). Касније су дошли широм Југославије, па и Источне Европе, радо гледани филмски и телевизијски радови по мотивима Николетине Бурсаћа или Орлова рано лете, а велико име југословенског и босанскохерцеговачког филма, редитељ и сценариста Бахрудин Бато Ченгић (1931–2007) урадио је 1990. филмску верзију романа Глуви барут, Ћопићевог погледа на грађански рат међу Србима, између партизана и четника, који се у Босни и Херецговини паралелно одвијао са ослободилачком борбом оба покрета против нациста и усташа. Анимација по Ћопићу, што аматерских, што професионалних, било је неколико, али је најпознатији хрватски анимирани филм Јежева кућа (2017) редитељке Еве Цвијановић, са Радетом Шербеџијом као наратором и музиком Дарка Рундека. Но, слутимо да нам филмски Ћопић тек долази, у богатству својих тема, идеја и жанрова.

Постоје опере и мјузикли по Јежевој кућици у Србији, Енглеској и Хрватској, а широј публици је најпознатија загребачка музичка верзија коју је компоновао Хрвоје Хегедушић.

Ћопић и стрип, нокат и месо

Зашто кажемо „враћање“ у стрип и визуелну литературу онога ко је увек схватан као писац чија се уметност изражава словима и говором? То схватање просто није тачно и по многим основама време је да се проговори о правом и целовитом Ћопићу и у визуелној литератури.

Најпознатије су, наравно, сликовнице и илустроване књиге. Стотине ликовних уметника, било професионалних, било аматера и хобиста, илустровало је Ћопићева дела, као и стотине хиљада малишана у школама, где је Ћопић један од најпостојанијих делова образовања. У 20. веку је најпознатија група илустрација Јежева кућ(иц)а, које је за дија–филм 1953. а касније и у сликовницама дао словеначки Загрепчанин, вредни уметник и педагог Вилко Глиха Селан (1912–1979), отац тзв. „Селановог круга илустратора“, књигу уз које је одрастао и нараштај писца ових редова.

Простор нам не дозвољава да се сада детаљније бавимо невероватним богатством хиљада илустрација по Ћопићу, али због стрипске теме подсетимо да је пар десетина стрипских уметника илустровало овог писца, између осталог, и таква имена као што су Андрија Мауровић (Орлови рано лете, „Просвјета“, Сарајево, 1957), Ђорђе Лобачев (Чопич, Бранко. Случаи из жизни Николетины Бурсача, „Гослит“, Москва, 1958. Такође: „Художественная литература“, Москва, 1965.) или у једној од главних српских сликовница 21. века Јежева кућица још један мајстор — Душан Павлић („Креативни центар“, Београд, 2000, у чак 14 издања).

Тиме стижемо до вољене уметности — стрипа, са свим подацима које ће нас изненадити.

Прави је тренутак да подсетимо да је Ћопић у својим раним двадесетим сазрео као стваралац и ушао културу у атмосфери рађања модерног српског, југословенског и европског стррипа, и ту управо у кући која је 1934. тај феномен и увела у Источну Европу — београдској „Политици“. Ћопић је савремени светски стрип осетио у самом тренутку рађања, у једној од његових колевки, Београду.

Али има и нешто важније. Само коју годину касније, Ћопић, под оружјем и у герилској униформи, постаје један од оснивача модерног југословенског стрипа — као сценариста и као уредник. Наиме, пре тачно осамдесет година, на слободној крајишкој територији развија се спонтано и из народа, жанр партизанског стрипа, а један од отаца му је Ћопић, који је са цртачем Иво Кушанићем радио стрип „Пионири Ћира и Мира“ за лист Ми млади стваран крајем 1943. године у герилским условима. Касније је, у тек ослобођеном Београду 1944–1945., исти двојац радио стрип „Ударна група ‘Ђоке Штормовика’“ за лист Пионири.

Та Ћопићева стрипска активност је пресечена крајем 1945. и почетком 1946. када је Титов режим судским и другим забранама уклонио стрипове из културе, укључујући чак и оне који су имали народнослободилачке или партизанске теме. Забрана је укинута тек 1952. године са приближавањем Тита НАТО пакту, али је режимска нетрпљивост према стрипу остала док је било СФРЈ, до краја 1980–их. У каснијем Кушанићевом раду итекако осећамо вредности Ћопићевог света, и онда кад су други писци радили сценарије. То пре свега видимо у партизанској хуморној серији „Мајсторије друга Срећка“ где налазимо одбљеске Николетине Бурсаћа (сценарио Михаило Хабул, објављено 1964. године у свесци стрипа Несаломљиви, издању НИ установе Савеза удружења бораца Народно–ослободилачког рата Југославије) или у хуморном животињском серијалу „Јешко Јежић“ по сценарију М. Милића (12 епизода, 1962–1966).

Међутим, било је и директних стриповања Ћопићевог света или утицаја на стрипаре. Један од мајстора европског стрипа Бојан Ковачевић (Boyan) дебитовао је „Доживљајима Николетине Бурсаћа“ (1980) у најважнијем гласилу за домаћи стрип у Југославији: YU стрипу. По стилу се стрип делом ослањао на упечатљиви стил илустрација Зулфикара Зуке Џумхура којим је илустрована ова збирка 1958. године.

Учитељ, али и стрипар, Миомир Дејановић кроз новосадски, Чика–Јовин, Невен (бр. 865, јун 2016) дао нам је минијатуру по Ћопићу, сматрајући стрип као моћно средство образовања. Дејановић каже: „Љубав према стрипу сам повезао са својим учитељским позивом, па стрипове које израђујем користим као наставна средства у раду са децом. Цртам их према текстовима које сам смишљам, према текстовима познатих писаца за децу (Душан Радовић, Љубивоје Ршумовић, Бранко Ћопић), али и на основу народних прича.“ По овоме видимо, да је у праву Михиз када истиче Ћопићеву потпуну јединственост и врхунску важност у нашој култури.

Још једно велико име књижевности, али и врсни познавалац стрипа, Љубивоје Ршумовић (1939) научио је читање уз стрип Три угурсуза из 1945. године који је био одмах забрањен, кад и сами Ћопићеви стрипови, а касније је исти мали Ршум сазревао уз Ћопићеве Доживљаје мачка Тоше (сабране у књигу 1954. године).

Управо је тог мангупа, мачка Тошу, током ратне 1993. васкрсао у Бањалуци, у тек покренутом дечјем часопису „Школарац“, Милорад Вицановић — Маза. Објављено је 16 табли овог лепог серијала и велика је штета што се Маза, по међународној позицији можда и главни стрипар Српске, није враћао Ћопићу.

Надахнуће од Ћопића добијали су многи данашњи аутори, али неки и на неубичајене начине, попут сценаристе Нинослава Митровића који нас подсећа да је Ћопић умео да унесе неке тонове који нису баш пријатни малом читаоцу: „Он би вам, на примјер, док вас ушушкава у памук свог приповиједања, изненада под нос потурио каквог вукодлака или неку другу сподобу из старих прича. И тада бисте вјероватно, као и ја, осјетили језу у дну врата, одложили бисте књигу и запитали се можда исто што и ја тада — како би било да је Бранко Ћопић писао хорор?“. Управо тако је, делом, настала стрипска збирка овог сценаристе Глуво доба, коју обавезно треба проучаватикада је реч о ћопићевским утицајима на данашњу културу.

Нови стрип, свеж поглед

Са објављивањем збирке „Девете димензије“ од врсних аутора, одраслих на Ћопићу, нашем Бранку, стрипска ћопићијана се удесетостручила, доносећи нам књигу у којој ће моћи да душевно ушушкају и да јој се враћају све генерације у породици.

Осврнимо се на овај посебни стрипски тренутак. Пре свега су ту корице, као први додир са предметом. Значајно име европског стрипа и анимације, а у овом случају и сликар једне од најлепших насловница у историји нашег дечјег стрипа, јесте Алекса Гајић, човек који умногоме дели са Ћопићем машту, саосећајност, хумор и племениту сатиру.

Још једно важно име затичемо овој књизи. То је Здравко Мићановић, редовни професор Универзитета уметности у Београду, на Факултету примењених уметности. У питању је утицајан уметник ликовног обликовања, цртежа и тзв. примењене графике: илустрације, карикатуре и стрипа. Мићановић нам се овог пута представља делом опуса који је радио за Бијелу пчелу, лист из Ријеке, намењен српским ученицима у Хрватској, а у којем су стрипове годинама радили и великани као што су Боривој Довниковић — Бордо и Здравко Зупан. У питању је девет минијатура по Ћопићу: „Ђак првак“ (изворно: „Пјесма ђака првака“), „Сваштара“, „Мачкова пређа“ („Сви под кревет, гаси лампе“), „Мјесечина“, „Пите“, „Огласи купусног листа“, „Огласи шумских новина“, „Босна“, и „Продана слобода“. Мићановићев допринос је значајан прилог стрипској сцени Републике Српске и радујемо се ако ускоро буде изашла монографија–интеграл стрипова овог значајног и самосвојног ствараоца, иначе, пореклом из Лопара, а образованог у Сарајеву.

Искусни стрипски активиста, педагог и стваралац Здравко Кнежевић, у ликовном стилу наше домаће карикатуралне традиције, како је најлепше заснована у Малом јежу, даје причу „Жућа рачунџија“, пореклом из важне дебитантске збирке У свијету медвједа и лептирова, 1940, састављене од приповести које је Ћопић објављивао у листу Југословенче 1939–1940. у Београду.

Једна од стожерних личности стрипа Републике Српске, уредник, активиста и стваралац Предраг Иконић узео је најсложенији задатак, од ког, кад се говори о Ћопићу, у стрипу тежег нема, јер се требало огледати са тачно 70 година ликовних тумачења десетина илустратора од којих су неки и највећа уметничка имена свих нараштаја. Од аутора који су илустраторски обрађивали овај мотив, поменимо осим, незаобилазних, Вилка Глихе Селана и Душана Павлића, још неке колеге који су блиски стрипском уху: Миомир Томић, Марица Кицушић, Мања Ћирић или Младен Ољача... Иконићева „Јежева кућица“ већу форме поеме ставља у минијатуру, али са прилично успеха, нарочито у аспектима као што су графичка стилизација протагониста и света, благо осавремењивање карактера и друштвеног положаја ликова, али и особени нежни колор са светлом примереним концепту драгоценог завичаја.

Срђан Салат је — по сценарију Николе Видачковића — урадио минијатуру „Нећеш ми вјеровати“, по ликовном стилу блиску сликовничком, али згодну и добро подешену у свим елементима, по уводу збирке Приче испод змајевих крила (1950).

Још једно препознатљиво име стрипа Републике Српске, Милан Младић, појављује се са три прилога, сва три подешена између реалистичке стилизације и гротеске. „Пјесма ђака првака“ је урађена у другом кључу у односу на исти мотив код Здравка Мићановића, ближи изворном Ћопићевом поимању, који је одлазак у школу приказао као метафизички ужас и ситуацију јуначког испита наученог из епске поезије (блиско оном: „Видите ли проклијето Лијевно? Тамо ће на бити и мучити“). У друге две приче се и овај стрипар бави типичним јунацима Ћопићевог света — мачкама, обожаваним код овог писца као да смо у старом Египту. У питању су комедије са истим ликовима „Мачак отишао у хајдуке“ и „Воденичар и његов мачак“ (обе из збирке У свијету медвједа и лептирова, 1940), као основе за каснију серију о мачку Тоши.

Од Јована Братића смо навикли да добијамо обраде кључних историјских епоха или танане поетске одразе, али га у причи „Медвјед и крушка“ (збирка У свијету медвједа и лептирова, 1940) срећемо као приповедача важне лиризоване басне о релативности моћи и осионости глупости. Стрип је обојио Миодраг Бунијевац.

Уигран тим који је створио збирку стрипске поезије Тетовирани облаци, два песника у души, цртач Горан Лојпур и,заову прилику, сценариста Јован Братић, уз помоћ колористе Миодрага Бунијевца, дали су једну од ретких стрипских обрада Ћопићевих потресних и трагичких мотива у причи „Мјесечев гост“, настављајући један рукавац заједничког лирског рада.

Један од најзапаженијих аутора који се бави домаћим мотивима из некадашње Југославије, Сабахудин Мурановић — Муран, из Пријепоља, даје са сценаристом Нинославом Митровићем неочекиван прилог, причу „Храбри Мита и дрекавац из рита“ (збирка У свијету медвједа и лептирова, 1940) рађену у графички засићеном, експресионистичком стилу једне линије загребачког стрипа, оне коју је пре скоро столеће засновао Андрија Мауровић, а у наше дане достојно заступао Игор Кордеј. То је допринело да се прича која почиње као страва и ужас добије убедљиве и неочекиване психолошке тонове.

Причајући нам кроз слике о потрази за прошлошћу — има ли већег метафизичког задатка? — Борислав Маљеновић је у причи „Доживљаји једног чворка“ нашао изванредну меру и у стилском и у монтажно–режијском поступку, дајући једну од запажених минијатура по Ћопићу. Препоручујемо млађим стрипарима да размотре ову равнотежу елемената у приступу Бранковом делу.

Иако је дебитовао још пре десетак година у часописа за фолклорну фантастику Омаја, шира стрипска јавност тек сада упознаје Миодрага Бунијевца. Згодно подешена прича „Хрчак с онога свијета“ је бранковска комбинација природног света са најфинијим проблемима емотивног и етичко–филозофског света. Други стрип је још једна животињско–људска пустоловина „Три друга и разбојник“ о псу Шарову, овну Грувалу и јарцу Пентралу, али овога пута у неочекиваном ликовном кључу јапанског стрипа, манги.

Михајло Миљановић нам ликовно представља кочоперно маче, јунака приче „Жива Ватра и рис усамљеник“ (такође из збирке У свијету медвједа и лептирова, 1940), у сценаристичкој адаптацији Николе Видачковића. Иако делује као још једна Ћопићева животињска пустоловина, у ствари је у питању важна басна са поуком о идентитету, завичају, родољубљу и моралној стамености.

У коначници се може рећи: леп смо и надахњујући стрипски поклон овом збирком добили.

О сутрашњем и добром

Ћопић ће се читати докле има људи и књига, али морамо га и надаље стриповати, мање–више целог. Али пожељно је да се то изведе мудро, планирано и на светском нивоу квалитета, да би се белом свету и понудило.

Очекујемо да ћемо добити не само нове стрипове по делу овог писца, него и да се Ћопићева биографија, то величанствено житије многих тонова, а кроз њега и духовно–моралне вредности писца, узму као стрипска и филмска тема од највишег значаја. За тим ће, ако смо своји, следити и други облици, који вапе за овим причама: филм, анимација, видео игре, позоришне представе и мјузикли, радио драме, свет играчака, фигурица и стоних игара, а ко зна, можда и забавни паркови и виртуелни светови...

И свет ће кроз нас, наједном поново постајати лепши и бољи.

Управо како га је видео Он. Наш Бранко. •

У Сремском Београду, 29. септембра 2023.

О аутору: Зоран Стефановић је рођен у Лозници, 1969. године. Дипломирани је драматург, писац, истраживач и културни радник. Председник је Удружења драмских писаца Србије, управник Центра за уметност стрипа и музеја у оснивању „Здравко Зупан“. Поводом Ћопића, има конфликт интереса, јер је глумио Јежурку Јежића у Вуковом дому културе у Лозници 1975. године.