Удружење стрипских уметника Србије

Новости

Нова боја вестерна

Published on недеља, 07 фебруар 2016 13:44

Милан Јовановић
Ван Хам и Росински, „Western“, „Darkwood“, Београд, 2013.

vesternperleKoricaFINAL

За разлику од већине других уметности, у стрипу су иза најуспешнијих дела често стајали тандеми аутора. Када би се догодио такав магични спој, читаоци би два аутора почели да доживљавају као једно биће са два потписа на насловници. Тако, увек када поменемо Удерза сетићемо се и Гошинија. Када се прича о Шарлијеу, прича се и о Жироу. У том контексту би се могло расправљати о Кристену и Билалу, Нолити и Ферију, Абулију и Бернету, могло би дуго да се набраја, али извесно је да би на попису најславнијих двојаца место у самом врху заузимали Жан Ван Хам и Гжегож Росински. Један је Белгијанац, а други Пољак, рођени су у времену када се свет поделио на Исток и Запад, сваки са друге стране у то време наметнуте границе. Али како то често бива у љубави, спорту, а можда пре свега на пољу стваралаштва, уметности, судбина је помешала карте тако да данас када чујемо њихова имена, помислимо на јединство које су ова два човека остварила, деценијама водећи Торгала кроз авантуре у једном од најпознатијих серијала савременог стрипа. Наша два аутора су у више наврата укрштала перо и кист, а последњи пут (до сада) снаге су ујединили да би начинили дело које је пред вама. За оне који тек улазе у бесконачни свет стрипа, ваља рећи понеку реч понаособ о поменутој двојици великана девете уметности.

Жан Ван Хам се родио у Бриселу, 1939. године. Своје школовање је усмеравао у правцу маркетинга и економије. Постао је ванредни професор политичке економије, а потом радио као саветник и директор у неколико великих мултинационалних компанија. На хоризонту се назирала успешна каријера у пословном свету, када Ван Хам, 1976. године, доноси на први поглед неразумну одлуку да све напусти и у потпуности се посвети писању. Том одлуком свет стрипа је добио бриљантног сценаристу, чија су дела преведена на бројне језике и доживела филмске екранизације. Свет бизниса је можда на губитку, али нас то нимало не интересује, јер је свет уметности, сигурно на добитку.

Искуства стечена у свету економије и политике инспирисала су Ван Хама да напише серијал романа Ларго Винч (Largo Winch), који ће касније бити адаптиран и у серијал стрипова, из чега ће на крају произаћи и играна серија. Највећу популарност и успех, као писац стрипова, Ван Хам је остварио са сценаријем за стрип Торгал. Гжегож Росински је 1980. године нацртао прву епизоду серијала који ће постати славан и наћи своје место на свакој од данас толико популарних топ листа стрипова које морате да прочитате пре него што умрете или вам се, не дај боже, деси нешто још горе. Реч је дакле о стрипу који је од прве епизоде стекао верну публику. Авантуре викинга Торгала, испричане у мистичној атмосфери средњег века, зачињене фантастиком и скандинавском митологијом, још увек трају. Ван Хам је међутим, након двадесет девет епизода, препустио посао сценаристе Иву Сенту (Yves Sente). Торгал је наставио живот независно од свог творца. Те епизоде још увек нису објављене у Србији, те још увек не можемо да дамо оцену колико успешно.

Након Торгала, тачније упоредо са њим, Ван Хам је наставио да ниже успехе. Уследио је од 1984. године, још један дуговечни серијал, под насловом XIII, у сарадњи са цртачем Вилијемом Вансом (William Vance). Шпијунски трилер, заснован на књижевном предлошку Роберта Ладлама (Robert Ludlum), такође још увек траје, али је након деветнаест епизода Ван Хам, 2007. године, престао да пише сценарија и препустио наставке истом сценаристи који га је наследио и на Торгалу. Године 1990, Ван Хам је започео нови серијал, Ларго Винч, заснован на поменутим романима са почетка ауторове списатељске каријере. Цртеж је поверен Филипу Франку (Philippe Francq), који је нацртао свих осамнаест до сада објављених епизода. Треба поменути и да је Ван Хам написао неколико прича за серијал Блејк и Мортимер. Осим ових неведених серијала Ван Хам је стигао да напише сценарије и за неколико, у једном албуму заокружених прича, попут Велике моћи малог Шнинкела (Le Grand Pouvoir du Chninkel) и Вестерна. Читаоци у Србији су имали прилике да Торгала читају у различитим едицијама, премијерно у Екс Алманаху, касније у Суперима и Стрипотеци, а од недавно и у Интегралима које је објавио Бели Пут, у чијем издању смо имали прилике да читамо и Шнинкела. Ларго Винча објављује Маркетпринт у Стрипотеци, а XIII смо читали У Суперу, Гиганту, Политикином Забавнику као и у издањима Маркетпринта – Стрипотеци и у засебним албумима.

Вратимо се сада у Белгију с краја седамдесетих, вероватно најзначајнији период за нашу причу. Тамо и тада Жан Ван Хам је упознао пољског цртача Гжегожа Росинског и оформљен је двојац без кормилара, који ће своје вештине уградити у историју стрипа, а своја имена уписати у све значајније енциклопедије опште културе. Гжегож Росински је рођен у 1941. године у месту Сталова Вола, на југоистоку Пољске. Сталова Вола је млад индустријски градић, изграђен тек коју годину пре него што се Росински родио. Нажалост, убрзо ће ово место задесити потпуно другачија од планиране судбине. Сталова ће бити један од центара покрета отпора и важно уточиште славне Армије Крајова. У мрачном крајолику Другог светског рата, одвијало се најраније детињство Росинског. Када размишљамо докле сеже човеково сећање, ослањамо се на конкретне догађаје, док најраније доба остаје у сликама похрањено у скривеним одајама подсвести. Ако бисмо покушали да се играмо психоанализе, можда би могли да закључимо да није необично што је дечак чије су прве слике овога света били призори разарања, касније потражио склониште у уметности. У свету маште и стварања, свету који сам може да уређује према свом нахођењу. Росински је 1967. дипломирао на Факултету ликовних уметности, а потом и на Академији лепих уметности у Варшави. Наредних десетак година, радио је као илустратор у бројним публикацијама. Већ тада је започео и каријеру цртача стрипова, те су његови радови објављивани у разним стрип магазинима. Као цртач је радио на популарном пољском серијалу Капетан Жбик (Kapitan Żbik, о авантурама полицијског капетана Јана Жбика). Нацртао је и првих пет епизода серијала Пилот хеликоптера (Pilot śmigłowca, о авантурама војног пилота Славомира Карскиега, који ради као спасилац у цивилној служби. У позадини авантура читаоци могу да прате његову романсу са лепом новинарком). Осим поменутих радова, у „пољској фази“ каријере Гжегожа Росинског посебно се истиче рад Росинског на илустровању серије Легендарна пољска историја (Legendarna historia Polski), према сценарију Барбаре Сеидлер. Ово дело је доживело репринте и сматра се класиком пољског стрипа. Уз све поменуто, важно је рећи и да је Росински покренуо и уређивао магазин Relax, први магазин на пољском језику посвећен искључиво деветој уметности.

Оно што бисмо могли да назовемо „белгијском фазом“ маестрове каријере, започело је 1976. године, када је Росински добио белгијску стипендију за усавршавање. У Белгији је упознао Жана ван Хама, свог будућег сапутника кроз свет невероватних авантура. Сваки рутиниран уводник би се овде окитио бајатом метафором да је све остало историја. Али можда је боље посегнути за клишеом, него у потери за оригиналношћу умањивати значај неког догађаја.

Реч је наравно о рађању Торгала, серијала који траје већ више од три деценије. За 2013. годину је најављен тридесет трећи албум ове саге. Претходна тридесет два је без изузетка цртао (понекад је боље рећи сликао) Гжегож Росински. Мирне савести можемо рећи да је Торгал постао прва асоцијација на рад Росинског. Али то није једино што нам је овај цртач дао. Под псеудонимом Росек, објављивао је стрипове у Спиру магазину. Исте године када је са Ван Хамом започео Торгала, са Андре Полом Дишатоом (André-Paul Duchâteau) је покренуо такође успешан серијал Ханс. Године 1988, опет са Ван Хамом, подарио нам је још један бисер у низу, који на задовољство читалаца још увек траје. Реч је о стрипу Велика моћ малог Шнинкела, библијски поучној причи у томе како и они који су у нашим очима најмањи могу бити велики, па и највећи. Шнинкел није серијал, већ прича у једном самосталном албуму. One Shot што би рекли Американци или Једнопуц, како воле да парафразирају домаћи колекционари. Овде није крај попису славних дела која је цртао Росински. Следи серијал, покренут 1992, са сценаристом Жаном Дифоом (Јеан Дуфауx), У потрази за изгубљеним пустарама (La complainte des landes perdues). Овај кратки серијал, код нас је објавила Маркетпринтова Стрипотека.

Након свега побројаног, јасно вам је због чега смо поносни што можемо да вам представимо стрип који је нацртао Гжегож Росински према сценарију Жана Ван Хама. Вестерн је свеж специјалитет за љубитеље стрипа. Објављен је први пут 2001. године. Долази из пера два аутора која су се као што је речено, опробала у готово сваком жанру. И зато сви ми љубитељи вестерна као жанра, а сигуран сам да се убрајате у такве чим у рукама држите ово издање, можемо да дамо одушка својој радости. Јер вестерн у новије време слови за жанр у ком је све речено и од кога не треба више очекивати изненађења. Ко вам буде рекао тако нешто слободно му пружите у руке Вестерн Ван Хама и Росинског. Има ту клишеа, као и у сваком вестерну, али ако под клишеом подразумевате то да људи Дивљег запада носе шешире и понашају се мало неотесаније него ликови у неким другим жанровима. Сем тога, Вестерн није само вестерн. Вестерн је још једна Ван Хамова прича о „малом“ човеку, о укрштеним судбинама, о љубави... Уз све то Дивљи запад је у нашем Вестерну осликао Гжегож Росински. И то са таквом лепршавошћу, разноврсношћу примењених техника и слободом у руци, коју поседује само неко ко ужива у ономе што ради. Свако поглавље стрипа пред вама почиње великом илустрацијом на двоструком панелу. И свака од њих је мало ремек дело сликарства. Прва таква илустрација, одмах након пролога приказује шуму под снегом. Гледајући је, подсетила нас је једне анегдоте коју је испричао наш сликар Љуба Поповић. Он је педесетих студирао у класи нашег великог сликара, професора Косте Хакмана. У истој класи је сликарство студирао и Милић од Мачве, који се још на студијама представљао именом под којим ће касније досегнути славу. Професор Хакман је својим студентима дао задатак да покушају да на својим радовима насликају снег. Када је оцењивао њихов учинак, Милић од Мачве није био присутан, иако је његов рад био изложен међу радовима осталих колега из класе. Професор Хакман је обилазећи платна стао испред Милићеве слике, загледао је пажљиво и онда строго запитао „Чије је ово дело?“ Студенти су му рекли да је то дело Милића од Мачве. Коста Хакман је још мало гледао слику, а онда рекао: „Кажите ви том Милићу, да снег није бео!“. Када будете прочитали пролог Вестерна и стигнете до поменуте илустрације Росинског, запитајте се, које боје треба да буде снег да би ми, читаоци у њему и видели снег? Чини се да је Росински нашао одговарајућу боју.

На Растку објављено: 2016-01-05
Датум последње измене: 2016-01-06 19:39:17

Француска награда „Златна муза“ Драгану Лазаревићу

Published on уторак, 02 фебруар 2016 09:05

На фестивалу стрипова у Сан-Ремију наш уметник, познат по међународном псеудониму Драган де Лазаре и серији „Рубина“, топло је дочекан код својих француских читалаца и добио награду публике за најбољег аутора • Србију је представљао и уметник великог међународног реномеа Владимир Крстић Лаци

Драган Лазаревић са Златном музом

Фестивал „Фести ДеБуле“ /Festi DBulles/, у Сан-Ремију имао је од 15. до 17. јануара 2016. своје четврто издање, а седиште му је у живописној источнофранцуској покрајини Бургоњи, познатој по винима, сиревима и меду. Први је стрипски фестивал у години, а сматрају га као увод за највећи европски фестивал стрипа, онај у Ангулему.

Фестивал гостољубивости и поштовања

Назив дешавања значи „фестивал стрипских балона“, што је игра речи од француског израза за стрип (BD, Bande Dessinee). До сада је у Сан-Ремију гостовало преко 350 аутора, а фестивал има репутацију гостољубивости и поштовања према стрипским уметницима као ниједан други у Француској и Европи.

02 Publika Festivala Публика Фестивала у Сан-Ремију

На фестивалу је ове године гостовао и великан европског стрипа Мишел Блан-Димон (Michel Blanc-Dumon), нашој публици најпознатији као аутор серија „Џонатан Картланд“ и „Блубери“. Он је поштовалац српског стрипа и културе, и начелно је изразио жељу да гостује у Србији.

Jедан од главних гостију био је и српски ликовни уметник Владимир Крстић – Лаци, омиљен код међународних читалаца пре свега због серија „Шерлок Холмс“ у француској продукцији и „Адам Вајлд“ у италијанској.

Фестивал додељује више угледних признања, између осталог, награду за најбољи албум коју је за 2015. добио Бенжамен Бласко Мартинез, награду за најбољи стрип деце школског узраста и друге.

На крају Фестивала гласовима публике се додељује награда „Златна муза“ за најбољег аутора Фестивала (La Muse d'or du Festival de St. Remy en Bourgogne), за коју је процедура строга: гласа се у провидној и обезбеђеној гласачкој кутији коју отвара комисија у присуству два градоначелника — Шалон сур Сона и Сан Ремија, јер се културни центар „Жорж Брасенс“ где се одржава Фестивал, налази између два града. Скулптуру је дело уметника Франсоа Плисона /François Plisson/.

На узбудљивој церемонији, награде су уручили директор Фестивала Лоран Куатр /Laurent Quatre/, са градоначелницом Сан-Ремија Флоранс Плисонје /Florence Plissonnier / и градоначелником Шалон сур Сона Жилом Платреом / Gilles Platret/.

Награда Драгану Лазаревићу је додељена, како је наглашено у најави, „великом већином гласова“ (80% гласова публике).

10 Lazarevic sa dvoje gradonacelcnika i direktorom Festivala Градоначелница Флоранс Плисонје, Драган Лазаревић, директор Фестивала Лоран Куатр и градоначелник Жил Платре

„Модерни класик“ напокон са својим читаоцима

Француска публика седамнаест година није видела Лазаревића, који је бојкотовао јавне скупове у Француској због учешћа ове земље у бомбардовању Србије 1999. године и окупацији Косова и Метохије.

На пут у Сан-Реми, Лазаревић је кренуо као приватно лице, на позив свог колеге и пријатеља Владимира Крстића. Међутим, организатори Фестивала су ову посету схватили као ексклузивни догађај фестивала и тако је најавили у медијима. Читаоци из више крајева Француске дошли су у Сан-Реми, да се сретну са аутором серијала „Рубина“ који је Лазаревић годинама радио са славним француским колегама Валтеријем и Митиком.

Награда публике у Сан-Ремију је дошла као изненађење нашем аутору. Као лајт мотив ових догађај у Бургоњи је заједнички похвални став француске публике и стручњака о српским ауторима, не само као „фантастичним уметницима“, већ и као као „срдачним и предивним људима“. Због свега овога Лазаревић је пристао да учествује у јуну на фестивалу у Стразбуру, а у октобру на фестивалу који се одржава у дворцу Бук код Версаја.

Уметничка група „Београдски круг 2“ и Удружење стрипских уметника Србије уприличили су 22. јануара у београдском „Мажестику“ свечано окупљање колега поводом награде Лазаревићу. Ово окупљање је сабрало неке од најважнијих имена српског и балканског стрипа.

Биографија лауреата

Драган Лазаревић је рођен 8. маја 1964. у Рио де Жанеиру, у дипломатској породици. Стрипар је, илустратор, карикатуриста, сценариста, уредник и издавач. Потпредседник је Удружења стрипских уметника Србије. Светској публици је најпознатији по серијалима „Рубина“ и „Ив Рокатански“ у Француској. На међународној сцени објављује под псеудонимом Драган де Лазаре.

Завршио је Дизајнерску школу у Београду, а 1986. уписао је студије дизајна у Паризу. Објављује од своје седамнаесте године у домаћим стрип ревијама Младост, Стрип забавник, Вал стрип, Еурека, Оскар... У 1980-им је био члан стрип групе „Београдски круг 2“, а у том периоду сарађује са сценаристом Драганом Перићем, затим са Лазаром Одановићем са којим ствара најпознатија остварења „Ив Рокатански“, „Икс-Ион“, „Рене Бозар“, „Зар“ и „Црно-бели свет“.

На француској сцени дебитује 1989. када објављује стрип „Ив Рокатански“, а затим ради на серијалу „Рубина“ од 1991. са чувеним ауторима европског стрипа Жан-Клод Смитом (Jean-Claude Smit, алијас Митик) и Франсоа Валтеријем (François Walthéry). Од 1993. до 2002. објавио је у Француској осам књига Рубине, које се стално прештампавају и представљају „модерну класику“, по речима француских читалаца.

Лазаревић у Београду оснива стрип магазин „Контејнер“ са Божидаром Милојковићем, Драганом Боснићем, Зораном Ковачевићем, Лазаром Одановићем, а касније стрип ревију „Финеса“ у којој је био главни уредник. У Србији су између осталог запажени и његов дизајн и илустрације за књигу „Владика Николај српској деци“, у издању Шабачко-Ваљевске Епархије, сценарио за „Житија светих у стрипу“, у издању Врањске Епархије: Рождество Христово (2008), Цар Константин (2012), Свети Прохор Пчински (2016) као и комично-акциони стрип албум Авантуре у граду светлости, у издању куће „Розенкранц“ (2012).

Мини интервјуи

Драган Лазаревић: Сада схватам да смо и амбасадори

Какав је осећај добити награду публике са тако убедљивом већином?

Неописив, невероватан! Нисам заиста ничим посебно заслужан за добијање те награде. Било је на Фестивалу у Сен Ремију знатно бољих аутора од мене, и то много њих, почевши од нашег Лација, са којим ми је била част да гостујем као представник Србије, па до легенде француског стрипа Мишел Блан-Димона. Међутим публика је мене почаствовала пре свега тиме што су људи из свих крајева Француске превалили, неки и по 500 км да би донели албуме „Рубине“ купљене пре више од 15, па и 20 година, умотане у целофане и чуване за дан и час када ће добити посвету. То је мени просто невероватно, и толика част, да сам истински постиђен. Три дана се нисам подизао од стола, желео сам свима који су сатима чекали у реду да уз посвету нацртам и цртеж, да им се захвалим на верности, на сећању, на томе што су ми рекли да су ме уврстили у класике француско-белгијске школе стрипа, а да тога свих ових 17 година, колико нисам одлазио у Француску, нисам био свестан. Награда је била на све то као гром из ведра неба... Гран При публике је признање над признањима, јер нема жирија, нема лобирања, нема интереса издавача, нема намештаљки, нема личних познанстава... Нисам о томе никада размишљао, јер никада нисам добио никакву награду пре ове. Али да сам могао да бирам, схватам да бих волео да добијем управо награду публике пре него било које друго новчано или професионално признање. Ово све има и посебну тежину, с обзиром на сву антисрпску пропаганду која је годинама била присутна у француским медијима. Међутим, од свих људи сам чуо само предивне речи хвале и дивљења за све наше српске колеге који последњих година објављују на том најзахтевнијем светском тржишту... за њихов квалитет, али пре свега за то како су срдачни, што су квалитетни као људи. То ме је чинило посебно поносним. Због тога сам сигуран да су и они посредно заслужни за ову награду и овим путем желим свима да им се захвалим. Сада схватам колика је одговорност свих нас који смо посејали нешто у белом свету. Ми смо најбољи амбасадори своје професије. Наш стрип је данас неспорно у самом врху светске девете уметности, а то је и част и велика, али слатка, одговорност.

Да ли ће то имати утицаја на ваш даљи рад?

Свакако. Вас вероватно занима да ли ћу се вратити стрипу. Ја сам се стрипу вратио, и то већ неко време, али на мало другачији начин од оног до сада. Са годинама, све више ми се враћа она почетна жеља која ме је првобитно и привела стрип медију, а то је да испричам невероватне приче, али не као илустратор, већ као писац сценарија. Успео сам да искристалишем и запишем неке приче дубоко укорењене у мени већ деценијама, а које су временом и животним искуством само обогаћене и које су тиме још занимљивије. Радујем се сваком новом дану када самог себе обрадујем и изненадим потпуно новим идејама. Доживљавам то као писање својих упоредних живота, и то по десетак одједном. У зависности од инспирације и боје неба сваког новог београдског јутра настављам започету причу у кишовитом Паризу с почетка века, снежним Андима у будућности, у Тунису на српско-француском гробљу током Првог светског рата или сунчаној делти Нила пре 4000 година. Писање ме целог обузима и испуњава радошћу, као да сам и сам учесник у тим невероватним фантазмагоријама. •

Владимир Крстић Лаци: Публика је та која одлучује

Често вас зову на светске фестивале... Колико је то битно за уметника?

Наши аутори су свеприсутни на фестивалима, посебно у Француској, одакле и долази гро позива, а разлог томе је велика популарност српских стрип аутора код тамошње публике. Опште је познато да француска публика има софистициран критеријум и уме да награди омиљене ауторе, а недавно ју је убедљивом већином доделила Де Лазару у Сан Ремију.

Публика је та која одлучује о „бити, или не бити“ стрип аутора и њен се импулс да лакше опипати управо на фестивалима. То је поуздан показатељ — и за аутора и за издавача.

Како европска публика реагује на ваше лично присуство?

За публику имам само речи хвале и то поштовање је у мом случају узајамно. На фестивалима улажем велики труд како би сви из присутне публике добили дедикацију, но никада ми то није успело, због великог броја и временског ограничења организатора.

Читалац ужива посматрајући чин стварања и одлази срећан са дедикацијом, а и Ви сте срећни због чињенице да је то још један од десетак и више хиљада поштовалаца Вашег стваралаштва само у Француској. Буду и изненађења — недавно, на фестивалу у Сан Ремију, поред дедикација за Шерлока Холмса, Sword и Celeste noir, потпишем и обе епизоде Бонелијевог Адама Вајлда француском читаоцу.

Шта мислите о награди публике за Лазаревића?

Другог дана фестивала прилазе Де Лазару двоје градоначелника са организатором и након кратког и срдачног разговора одоше. Питам Де Лазара шта је опет „скривио“, а он слеже раменима. Испоставило се да је „скривио“ велику награду публике, „Златну музу“, и за то га је „окривило“ невероватних 80 процената публике!

И након деценијског одсуства његовог радног ангажмана, француска публика и даље поштује оно што је стварао, али га је сада обавезала „Златном музом“. То је позитивна последица искрене релације аутор–публика и изнад свега огромног талента и рада, којим је овај уметник утиснуо свој печат у срце француске публике.

Де Лазарова „Златна муза“ јесте струковна, но додељена је и поред тога што је француској јавности познат његов критички став о улози Француске у рату 1999. године. Публика је тако одала својеврсну почаст овом часном човеку и уметнику.

Заиста је велика привилегија бити сведок оваквом тренутку и наравно да смо то залили, и имао сам са ким наздравити... Живео нам, Драгане!

Приредио и разговоре водио: Зоран Стефановић

ФОТО ПРИЛОГ