Сви путеви до оног што је у пределима маргиналног или у области јос неистраженој теоријским, херменеутичким кључем стрипа, неминовно воде кроз његово величанство реч. Парадоксално.
Култура у којој данас живимо или то покушавамо је изградјена на речи, путем ње и кроз њу. Изговореној и нарочито писаној. И даље смо брбљива цивилизација. Појмимо свет посредством електронских медија посебно медија речи. Самим тим и хоризонте не само визуелног.
Ако је Пабло Пикасо од многих (већине?) интелектуалаца проглашен за сликара века, то је због свеприсуства, снаге и моћи речи. Управо зато права је штета што су они који могу највише да допринесу истини стрипа или откривењу истог – аутори, најчешће теоријски неписмени.
Парадоксално звучи сазнање да се до феномена стрипа, то јест до његове онтологије, може доћи пре свега заобилазним путем – речју, која игра улогу батеријске лампе свести, којом осветљавамо скрито, патворено и лажно.
А мени се чини да је стрип, од самих својих почетака из горе поменутих разлога, у пределима магловитим и мрачним. Али где је уствари почетак?
У древним пећинама? Резбаријама? Пирамидама? На песку?... У Швајцарској, Француској или Америчкој штампи?
Не.
За мене је почетак увек био на почетку. Где другде? Можда на крају?
Клод Леви Строс је до краја живота трубио како наши преци, на примерима оних најпримитивнијих медју народима,“ нису познавали писма.”
Дакле, по узору на старогрчку културу, они, древни народи су, несумњиво, били неписмени.
Ако бисмо, неким чудом, узели у обзорје све што је данас речено и написано о оном сликовном (сто није мишљење?), односно о оном сто јесте сликовно – наративни низ, мање или више конхерентан и концизан, али сто јос можда није стрип у данашњем смислу речи, али јесте прича у сликама, ослободјено хеленског схватања логоса као речи, не би ли прилично недвосмислено могли да кажемо, па чак и тврдимо, да су наши преци, знатно пре настанка грчке културе и цивилизације, били, у ствари, примери најраније познате, уочене, забележене, форме ПИСМЕНОСТИ.
Не логоса већ ПРАЛОГОСА.
Овакав поглед на ствари, на култове Из којих је настала култура, најблискији је онима медју нама који, стицајем различитих околности, имају непосреднији увид или додир са оним најдубљим у себи, са такозваним несвесним, које се, наравно, јавља најпре у сликовним представама, односно причама.
У митском, преисторијском (праисторијском), златном добу човечанства (видети дело Беле Хамваша Сциентиа Сацра) са данашње тачке посматрано, нацртано је, по свему судећи, било често, (не обавезно), пожето сакралним, трансцендентним обележјима и значењима.
Отисци на каменим, глиненим или дрвеним површинама, још сведоче о томе ,у славу неког бога или цара или да би се просто оставило у наследје сведочансто о историји једног народа, културе.
Јасно је – наши преци су сањали, мислили у цртежима и сликама.
Али све на свету има своју СЕНКУ, она га прати у стопу и дању и ноћу.
Сестру неког брата. Близанца или двојника.
Спавала је у близини, иако, за многе, неприметна.
Век који је предходио двадесетом утемељио је, кажу знаменити мислиоци, систем вредности који данас милиони негују у својим мање – више урбаниам срцима.
Преносе га брижно с колена на колено генерацијама које долазе.
Које су то вредности?
Пре настанка националне државе, у средњем веку, ходочасници, путујући учењаци, забављачи, луталице… могли су се срести на свим главним путевима европе. Са раздвајањем националне државе, становништво се, све чешће, устаљује на једно место; уместо људи, све више почиње да се транспортује РОБА.
У добу названом индустријским, нарочито крајем деветнестог века, конституише се нов тип човека – ПОТРОШАЧА. Његов идолум није блажени вечни живот после смрти (за оне праведне медј исквареним људским сојем), већ живот у материјалном обиљу, чији симбол је летњиковац. (Летњиковац хране велике бучне машине Коктауна, имагинарног града из Дикенсовог дела “Тешка Вемена.” Архитип индустријског пакла. Као делимичан узор послужио је град Престон из северне енглеске.)*
У осамностом и деветнестом веку било је модено изумевати изуме, како би, коначно, уз помоћ парламентарне државе и великих индустријских предузетника, ослободили човека робовања природи и њеним силама.
Усавршавањем штампарске пресе, створили су се многи предуслови за задовољства у времену доколице унутар новосаградјеног летњиковца.
Људи су почели да се постварују, а друштво постаје скуп анархичних појединаца.
Смисао производње је још више производње; а смисао живота – ПОТРОШЊА.
Кад се појавила дневна штампа у америци и у европи, оно што је одмах добило улогу забавног додатка, а што се одмах назвало комикс(цомиx) добило је, самим тим, и налепницу на којој пише забава за доколичаре и полу писмене.
Ако комикс повећава тираже наших издања, рече мистер ХЕРСТ (да не кажем градјанин Кејн), ми ћемо штампати још више комикса.
Шта више, створићемо фабрику за производњу истог.
Од тада, цртеж и прича у сликама,односно стрип, губе обележја сакралног, трансцедентног.
Он даље не игра улогу сећања на битно већ, напротив, додељену му улогу НЕБИТНОГ.
У том погледу гледиште Скота Мек Клауда о стрипу као уметности невидљивој, много је ближе истини од сврставања под редни број 9.
Скривен иза завесе многих предрасуда, посредован феноменом киоска (како се угланом приказивао у овим крајевима, захваљјући уредницима чија свест није сезала даље од простора поменутог киоска, о улози медија и школе да и неговоримо), он – стрип одавно ишчекује да неко међу нама још живима, или онима који верују да то јесу, нађе некако пут до њега самог.
Свет после такозване постмодерне, није опран само од морално – етичког већ и од специфично естетског и сазнајног (епистемолошког) проседеа или кода.
У свету у којем је најважније продати робу која добро ИЗГЛЕДА, у добу СИМУЛАКРУМА (привида), настао у окриљу његових моћних руку, којим се свако клања, стрип, без одежде речи, оне која га чува и брани његову част пред лицем декадентног друштва, и сам, дакако, мора бити ПРИВИД.
Одрекавши се сваког трансцедентног репера, препустен на милост и немилост суду ТРЖИШТА, без јасно артикулисаног теоријског дискурса и стратегије, многи познати аутори стрипа (класици) ПРОФЕСИОНАЛЦИ – НАЈАМНИЦИ, наравно са уредницима и директорима издавачких кућа као посредницима измедју просечног конзумента и такозваних аутора, углавном и изградише поменути привид о стрипу.
Стрип све мање јесте производ духа аутора (односно духа који пролази кроз аутора) и културно добро, а све више је производ – РОБА, која заправо припада газдама.
А то је управо оно што је још Маркс назвао ОТУЂЕНИ РАД.
Стрип је, без сумње, постао ЛАЖ.
На питање социјалне раднице да ли сам ДРУШТВЕНО АНГАЖОВАН, одговарам: ДА – БАВИМ СЕ СТРИПОМ
*Видети дело Луиса Мамфорда “Приче о утопијама.“
