Бојан М. Ђукић - Диканово гостопримство
МИСЛИМ ДА САМ Лазу Средановића посетио четири или пет пута... било је то у периоду између 1974. и 1975. године, или можда само 1975. Више се не сећам и помало је бизарно да сам пропустио да то забележим макар у свом дневнику који сам као гимназијалац редовно водио.
Изузетно мрске ми средњошколске године остају у сећању због неколико детаља: до данас сам са својим најбољим гимназијским другом као пријатељем за вечност; ту је и свакако незаслужена подршка професора ликовног за моје немуште цртачке покушаје — и сазнање како ми школска другарица из разреда станује у истој новобеоградској згради, „машини за спавање“, са Правим Цртачем Стрипова као комшијом, који је имао надимак „Дикан“ по лику чије је доживљаје редовно цртао и као недељну таблу стрипа објављивао сваког петка у Политикином забавнику.
Фали ми речи да опишем своје до неукуса истрајно инсистирање да некако упознам то, за мене нестварно биће, које се бави оним о чему сам, упркос својој природној ненадарености за цртање, сањао да ми буде животни позив.
Лаза (Лазо..?) Средановић је био академски сликар стално запослен у београдској фирми са пуним радним временом, а стрипом се бавио ван истог, у свом дому у који сам свраћао неколико пута са највећим замисливим страхопоштовањем. Цртао је за обичним кухињским столом причајући ми како се табла „просто нацрта сама од себе ако је у сценарију штос који носи радњу“ и да под околностима када „носећег штоса нема“ стварање стрипа постаје рад.
Био сам опијен љубазношћу домаћина и тим чаробним стваралачким светом чију је стабилност повремено продрмавало протрчавање тада мале Лазине кћери, климајући не претерано стабилан сто на коме је Средановић предамном демонстрирао како он то ради.
Није ми фалило само талента за цртање... недостајала ми је и способност раздвајања битног од небитног те успостављање приоритета, тако да сам незграпно пропустио прилику да се ближе упознам са Лазиним приступом поставци у оловци; до те мере да сам игнорисао ишпартане табле хамера са оловкираним скицама и молио да ми се дају на увид готове стране једног од најпопуларнијих домаћих стрипова икада. Уколико ме сећање не вара, мислим да сам запазио обичним резачем зашиљене дрвене оловке загребачке TOZ — Творнице оловака Загреб, НВ тврдоће.
Не знам колико је позната чињеница да стрип „Дикан“ заправо није туширан, већ... „темперисан“, ако тако могу да кажем. Наиме, Лаза је своју финализацију поставки у оловци финализовао четкицама из радионице тада познатог и изузетно цењеног мајстора за израду кичица из Пуле, умоченим у црну темперу — ако се не варам, AERO из Цеља у Словенији. Имао је сигуран, прецизан, наоко једноставан али врло дефинишући потез, јасне контуре и тање линије те ситније детаље обрађене TOZ–овим REFORM фломастером којим је извлачио и дијалошке балоне, уписујући благо оловком текст у њих.
Ето демонстрације шта ме је занимало да сазнам — спољње, довршавајуће аспекте цртања стрипа а не суштину приступа размишљању, поставци, разради и припреми за финалну обраду темпером... Да, питао сам Лазу зашто не употребљава туш; рекао је да се исти не користи за цртање четкицом већ само пером, да тако ради и Удерзо кад црта Астерикса... иако сам проверено знао како француски мајстор управо тушем и четкицом црта своје ремек–дело, нисам желео да се пред својим благородним домаћином „правим паметан“. Тада нисам могао да знам како је Удерзо самостално нацртао и оловком и тушем ваљда само прву епизоду галског јунака, можда евентуално и другу... и да му од тада све табле свих епизода непотписано тушира рођени брат.
Морао сам да поразговарам са Лазом и о утицају Удерзоа на њега и његов рад који, ма колико био очигледан, ипак не негира непорециву чињеницу како је Дикана цртао човек апсолутно самосвојног препознатљивог „рукописа“. Средановић је био и остао један од сместа препознатљивих оригиналних стилиста у стрипу и карикатури. Рекао ми је како су на њега утицали стрипови Умпах–Пах и Астерикс који је био пресудна инспирација за старословенски Диканов свет, док је сам јунак и на и у себи носио визуелни али прерађени утицај Умпах–Паха. Разговарали смо, чини ми се, сатима о тим стриповима, темпери, које четкице треба да се набаве, да ли оригинале треба бојити или се то ради другачије — тада сам први пут чуо за улогу „хромиста“ који пред процес штампања одреде боје које се наносе на црно–бели цртеж, али никако на самом оригиналу.
Као пијан сам се враћао кући и, сачекавши да ми родитељи заспу, седао за свој ђачки сто да на мањим комадима хамера без поставке оловком сместа пером и тушем нацртам нешто јер ми због непоседовања добре четкице није успевало да ишта урадим темпером... но узалуд, добијени резултати само су продубљивали моју фрустрацију и осећање немоћи, стога сам са гађењем бацао у ђубре то што се ни уз најбољу вољу не би могло назвати „радом“.
Као што сам већ поменуо, било је неколико сусрета са предусретљивим Лазом код њега у стану... на моју молбу нацртао ми је два поклон—цртежа са Диканом, које на жалост нисам успео да сачувам. На једном је Дикан био сам, цртан предамном без поставке оловком, директно четкицом и темпером из горњег ракурса, како уз осмех диже увис свој моћни буздован. Други цртеж је већ залазио у домен колажа — из нешто нижег ракурса нацртан је Дикан (овај цртеж није био изведен у мом присуству, већ нешто раније, пре мог доласка) на коме он поново увис диже свој буздован на коме балансира огромна стена а на којој је Деда—Вукоје. Интересантан „колажни моменат“ је управо та стена — заправо њена фотографија, коју је Лаза исекао и залепио у цртеж као део композиције, на „квргавој лопти“ буздована а на стени је доцртан Вукоје. На жалост, не могу да се сетим да ли ми је „написмено“ иједан од та два цртежа посвећен.
Сећам се једног интересантног детаља који ми је испричао Средановић у вези, чини ми се, јединог домаћег стрипа који је тада, средином 70–тих година 20. века редовно излазио а који је он цртао и епизоде у којој се појавио народ Сармати. У једној табли нешто се дешавало што је проузроковало масовно окупљање наведеног народа који је демонстрирао и викао „Сарма Сарматима“ што није наишло на ентузијазам редакције јер је личило на позив на побуну... и само је инсистирање сценаристе (и вероватно још увек уредника) Николе Лекића спасло од потенцијалне цензуре ту, данас смешно ирелевантну ситуацију у једном хумористичком стрипу.
У згради у којој је живела породица Средановић налазио се изузетно чист и светао подрумски простор до кога је Лаза дошао... да ли преко кућног савета (збора станара) или чак месне заједнице, не могу да се сетим, али он га је средио и опремио као прави правцати цртачки студио, са већ намештеним косим столовима... добро, не баш појединачним столарским јединицама, али свакако дугим дебљим даскама причвршћеним уз зидове, за којима су, лакат уз лакат, могли да седе и раде цртачи које је тек требало скупити и организовати..! Показујући ми тај простор Лаза ми је испричао колико више воли рад у групи него усамљеничко седење и како ће да тражи заинтересоване за тај вид сарадње... Ни не питајући о каквој сарадњи би се радило, само сазнавши да би се цртали стрипови, добровољно сам се већ тада пријавио да будем први цртач и добио домаћинову благонаклону реакцију на моју инфантилну понуду.
И без појашњавања зна се да од тога није било ништа — барем када сам ја у питању.
Такође се зна да је стрип Дикан ускоро прешао са епизода у наставцима на „гегове“ који су почињали и завршавали се на једној, недељној табли; један од сценариста био је Бранко Ђурица.
И напокон је Дикан престао да излази — до осамдесетих, а онда и деведесетих када је обновљен са Слободаном Ивковим као сценаристом, а недавно су и велике књиге са комплетним епизодама угледале светло дана.
Лаза Средановић живи између Београда и Крашића у Црној Гори, на мору. Одлично се држи, активан је, сећа се наших сусрета када сам био гимназијалац — и хвала му што ми је учинио част фебруара ове године дошавши на отварање моје изложбе цртежа и стрипова.
Волео бих да поново разговарамо, дружимо се... јер оно што је у једном периоду свог живота радио имало је немали значај и утицај за и на мене.
Заувек ће остати Први Прави Цртач Стрипова ког сам икада упознао.
(Београд, 26. 11. 2015.)
Датум последње измене: 2016-05-28 13:46:03
СЕЋАЊЕ МЕ ДОБРО служи, па сам запамтио да је био деветнаести август 1975. када сам први пут срео лично Ђорђа Лобачева у пратњи његове неизбежне дружбенице Вере раног поподнева, а у кафани „?" прекопута Саборне цркве недалеко од које сам у то време становао са родитељима на почетку свог студирања, опраштања од дечаштва — и бављења стрипом изван граница читатељске занесености и стваралачке неупућености.