Интервју – Бранко Ђукић, сликар и илустратор
"Слушам Вишбон Еш и онда нацртам серију цртежа који су посвећени витезовима. Чујем неку безвезну информацију на ТВ-у и претворим то у још луђи цртеж. Дешавало ми се да у самопослузи чујем неки народњачки хит, па једва чекам да стигнем кући и оваплотим то на себи својствен начин. Допуштам да на мене делују све могуће силе. Не постоји више ништа од чега се не може направити уметност"
Бранко Ђукић (Зрењанин, 1966), човек који је осмислио часопис за стрип и културу стрипа, академски образован ликовни уметник, сликар и илустратор, већ деценијама разгранава своје разноврсне делатности учестало водећи креативни дијалог са стрипским медијем. Под покровитељством Културног центра Зрењанина издаје "Стриполис", годишњак настао Ђукићевим контактирањем релевантних стрип аутора широм света. Сликарство Ђукићево кретало се у различитим правцима, а један од њих је зарањање у поетику стрипа. У Студентском културном центру у Београду у новембру организована је изложба његових цртежа, избора из "његове 1001 ноћи". Реч је о неколико хиљада цртежа с јаким стрипским идиомом које је инстант постављао на Фејсбук као намерно недовршене скице. Ти "цртежи-цитати" рађени су по фотографијама које је налазио по часописима или вебу. Процес је увек започињао копирањем и затим слободним доцртавањем, "ослобађањем руке" које је одлазило у неодређено поље импровизације. Фејсбук је послужио као медиј на коме су се појављивали у протекле четири године.
Било је време за рекапитулацију овог наизглед потпуно необавезног путовања кроз митологеме филмске, стрипске и масовне културе, вођеног властитом фасцинацијом за изабрани призор, али исто тако и путовање кроз призоре свакодневног живота, доживљај сексуалности и кроз серију аутопортрета (такође копираних с фотографија), медитативних испитивања старења, болести, оздрављења, телесних и психолошких промена које се очитавају на лицу... У читавом распону од пулпа, сензационалности и јефтиноће аспеката масовне културе, па све до дубоких егзистенцијалних тонова.
"ВРЕМЕ": Пре неких седам година, вајар и теоретичар уметности Коста Богдановић је, пишући поводом твоје сликарске изложбе, увео метафору позајмице, заснивања твог визуелног чина на траговима познатог и туђег дела. О чему је реч?
БРАНКО ЂУКИЋ: Изабрао је добар израз, он ми се више свиђа него термин апропријација, који је као такав ушао у речник уметничке критике почетком осамдесетих година прошлог века као део постмодернистичког мишљења. Према грчкој речи "лема", што у филозофском тумачењу значи "претпоставка", као полазиште ка нечему што води чину плодотворности позајмљивања оно постаје чак пожељно, ако тим чином надграђује првобитност смисла и значење нечега што у самој позајмници није првобитно постојало. Позната су многа практична исходишта у том смислу, где на пример биологија у истраживањима и поступцима сасвим легално користи хемију у свим њеним доменима, или физика математику, а да се при томе не помишља да је то "позајмљивање" тог другог (туђег) искуства крађа, или плагијат. Овде је дакле питање шта се са позајмицом хоће и докле се она у свом основном значењу може препознати, а да при томе не упадне у значење нечег другог, што се више не може везивати за темељни појам и значење "позајмљено". Овоме су у модерној уметности прокрчили пут авангардне појаве попут кубистичког и дадаистичког колажа, асемблаж, фотомонтажа и наравно највише Дишанов редимејд.
Мој тадашњи опус настајао је из носталгичних побуда, а поучен искуствима поменутих праваца и уметника, позајмицу сам схватао као нешто сасвим нормално или, још боље, нисам ни размишљао о њој. Правио сам слике од старих предмета које сам употребљавао или сам на неки други начин током живота био везан за њих. Да бих појачао доживљај, на тако храпаву и излизану подлогу наносио сам призоре из стрипова које сам увећавао пројектором како би они били идентични оним из оригинала, а опет били су само део композиције коју сам обрађивао на себи својствен начин. Тако су се те слике полако од почетне замисли која је требало да жанровски нагиње енформелу и асамблажу, због стрипске знаковитости, померале ка поп-арту.
Наравно, оно што је најважније јесте да сам поетиком позајмице успешно пребацио емоције из једног медија у други. За ове радове добио сам прву награду на VIII бијеналу југословенског студентског цртежа.
Колико свој рад доводиш у везу с поп-артом, или конкретније с Ендијем Ворхолом, Ројем Лихтенштајном и Томом Веселманом?
Нисам нарочито срећан што сам одрастао под снажним утицајем поп-културе. Битно је и то да се тај утицај одиграо у време социјализма. Питање је да ли би моји радови тако изгледали да сам одрастао и живео у Њујорку или неком другом великом граду на Западу. Вероватно не би. Они у себи садрже одређене дозе имплицитног бунта. За разлику од Лихтенштајна који се руководио когнитивним и естетским интерпретацијама које су се наметале простим премештањем икона масовне културе у контекст слике, ја сам се руководио дубоко емотивним разлозима. Сваки призор из стрипа који сам измештао на платно имао је дубок разлог за то који се огледао у мојем детињем доживљају сваког тог стрипа, детаља издвојеног из стрипског призора. Тај доживљај емоција покушао сам да пренесем на платно и поделим га са посматрачем. Сумњам да је Лихтенштајн обраћао пажњу да ли преноси рад Џона Ромите или неког другог стрип аутора. Претпостављам да му је то било свеједно. Мени није.
Шта покушаваш да пренесеш својим ђацима у погледу визуелне културе? Шта желиш да им пренесеш из домена ликовних уметности?
Нисам био задовољан како је школа мени откривала свет ликовних уметности и уметности уопште. То је један од разлога што сам био окренут поп-култури, јер ме нико на прави начин није увео у свет визуелне културе и лепих уметности. Професори који су предавали такве предмете само су отаљавали свој посао и сами се трудећи да покажу да су уметнички наставни предмети споредни у односу на друге. А мени су били најважнији. Надам се да у том погледу нисам изневерио моје ђаке. Е сада… Ово је време спектакла, спектакла на квадрат. Деца су жестоко затрована тривијалним садржајима и јако им је тешко да прихвате сложеније вредности, вредности које су се потврдиле кроз векове. Покушавам да разбијем те баријере, тај њихов ригидан став.
То чиним поступно и систематски, јер их потпуно разумем и знам да је њима најтеже. Са друге стране, свестан сам да су они у годинама када су спремни на сарадњу и када су најкреативнији, па би била права штета не искористити то на прави начин. Можда ће звучати стереотипно, али мислим да успевам да померим ствари са мртве тачке. Томе у прилог можда говори и податак да сам са многима остао пријатељ и после њиховог школовања.
Уредник си часописа "Стриполис". Нешто је ближи елитном, мада толерантно релаксираном схватању стрипа које укључује и младалачки део носталгије. Како компонујеш сегменте у часопису? Имаш интервјуе, стрипове домаћих и аутора из света, као и аналитичке текстове...
"Стриполис" је настао као још једна моја потреба за задовољењем дечијег сна, можда мало касно, сада када штампане ствари губе на тиражима па и на значају. Сви публиковани стрипови су донације аутора. То је једини начин да часопис опстане. Због тога не могу градити уређивачку политику баш онако како бих до краја желео. Последњих година појавило се много аутора који су опште образовани и поседују изузетну ликовност. Њихов ликовни рукопис сличан је сликарству немачких експресиониста и то даје једну нову свежину стрипу коју раније није поседовао. Праве се и апстрактни стрипови и раде се многи други експерименти на пољу ове уметности. Рађа се нова оригиналност. Стрип никада није имао квалитетније ауторе него што их данас има. Због тога ми је јако драго што могу неке од њихових радова да представим нашој публици. Примерке "Стриполиса" шаљемо ауторима по свету и тако скрећемо пажњу међународне културне јавности на дешавања у нашој земљи. Генерално не волим стереотипе, а поготово тај да је стрип изједначен са забавом. "Стриполис" је покушај да се из тог стереотипа изађе.
Колико је за тебе самоиронија елемент изражавања у овим цртежима?
Када сам почео да радим ове цртеже одједном сам схватио да ми на тренутке постаје битно кога или шта цртам. А што је најчудније квалитет самог цртежа био ми је мање важан, јер нисам имао намеру да их покажем било коме. Увек сам тврдио да је најважније како се нешто нацрта, а да није битно шта се црта. То наравно и данас мислим, али да ми је неко рекао да ћу се понашати на супротан начин, у тако нешто никада не бих поверовао. Цртао сам каубоје, Индијанце, суперхероје, витезове, голе тете и све оно према чему гајим одређену дозу ироније, али са свешћу да је то део мене, желео ја то или не. Из мене је све то излазило као нека бујица која нема краја. Као нешто што сам давно потиснуо, а сада ето избацујем то из себе. Нисам желео да прекидам тај процес и он траје и данас, а када ће се завршити и да ли ће се завршити, заиста не знам.
Можеш ли да опишеш фазни поступак израде својих цртежа? Шта тачно чиниш и шта желиш да постигнеш?
Ово је процес који је концептуално везан за своје фазе и може се само тако посматрати на прави начин. Сваки другачији поглед на ово био би погрешан. Када сам био клинац копирао сам индиго папиром јунаке из стрипова. Радила су то и друга деца уз мене, па смо упоређивали такве радове и сваки од копираних цртежа био је различит. То је био чудан начин да се осети и изрази оригиналност. Ту до изражаја долази гестуално где су наглашени потези у којима се препознаје уметников рукопис као траг. Увек сам имао жељу да прочитам неко књижевно дело написано руком, пером и мастилом… На Дрини ћуприју на пример… сигуран сам да бих о том роману имао другачије мишљење после тога. Исто као пре скоро четрдесет година, сада сам поновио процес, сада као формиран уметник. Али жеља и нагон су остали идентични оном од пре толико година, а то ми је најбитније. Све ово време осећао сам се као тај осмогодишњи клинац који унедоглед копира индиго папиром. Повезао сам у себи једно и друго време и ту моју фасцинацију презентовао публици.
Својим "референтним" цртежима покриваш разне жанрове. Да ли је то твој облик изградње приватне митологије ишчезавајуће масовне културе стрипа?
Још ни сам нисам у стању да објасним. На пример, слушам Вишбон Еш и онда нацртам серију цртежа који су посвећени витезовима. Чујем неку безвезну информацију на ТВ-у и претворим то у још луђи цртеж. Дешавало ми се да у самопослузи чујем неки народњачки хит, па једва чекам да стигнем кући и оваплотим то на себи својствен начин. Допуштам да на мене делују све могуће силе. Не постоји више ништа од чега се не може направити уметност.
Део ових студија цртежом су аутопортрети. Како си се осећао док си их током три године радио и како их сада доживљаваш?
Један од разлога што сам последњих година радио на овај начин јесте и то што сам био скрхан болешћу. Нисам могао да радим на великим платнима и онда се све ово показало као неки прелаз, чини ми се сада, и излаз. Ови портрети показују разна стања у којима сам се налазио. Она су некада била страшно тешка, када сам мислио да ћу умрети, отуда кокетирање са црним гаврановима у позадини… сада ме сећају на све кроз шта сам прошао. Врло добро знам када сам који нацртао. Наравно, ту је забележен и процес старења и мучења тела. Своје лице сваки пут видим другачије. Цртајући себе, осећам се некако најслободнији.
Колико те је занимао говор тела у овим цртежима?
На академији сам често боравио на часовима сценског покрета који су имали глумци и из прикрајка их цртао. Занима ме неки спонтани говор тела који не претендује психолошку одређеност. Када тело мирује, оно највише говори. Не занимају ме толико гестикулације као што су чешкање по носу или грицкање усана. У овим цртежима сам форсирао углавном динамичан покрет који тело ретко изводи, али је за Фејсбук гледаоца врло јасан и препознатљив.
Зоран Ђукановић - www.vreme.com
