Слово о једином Профкету

In memoriam: Миодраг Крстић (1959–2014)

Има један редак дар који Бог даје само неким уметницима — да могу насмејати и забавити људе, а да причају о дубоким и важним темама. Тај дар добијају само они који желе да Човечанство освешћују и оплемењују, они који не дају да се запарложимо у духовном и другом ропству.

Миодраг Крстић, наш Профке, био је од тог ретког, непроцењивог соја. Човек који причама оздрављује и побољшава људе.

Добро је рекао Бранислав Милтојевић у Антологији нишког стрипа: „Смех у његовом случају постаје тријумф свесне и веселе слободе, јер весела спонтаност смешног чини гипким карактер и нашу интелигенцију.“

Многи од нас су знали, а други су добро слутили, колико је његово дело било јединствен пример талента, ерудиције, духовитости и мудрости, и то на надмоћан, урођен начин. И знали смо да ту постоји систем, иако је бурна историја нашег доба дуго спречавала да Миодрагове приче буду доступне и ван периодике, у комплетнијем облику.

Али се Профке никад није предавао ентропији. Са једне стране, створио је са другим великим Крстићем наше уметности, Владимиром — Лацијем, серијал „Били Луталица“, за који смо рекли да је један од најбољих домаћих вестерна икада, драгуљ свога жанра.

 

Са друге стране, Миодраг је био и комплетан аутор. Човек који је наизглед лако 1980–их и 1990–их сипао табле и табле прича које су појашњавале горку стварност својом слатком облогом или нас забављале на један класични начин. Једини је то био мајстор који је код Србаља оних бурних година спојио цртеж, смех, сатиру и политичку анализу у саливен и неусиљен лични систем.

Није тај огромни рад остао без одјека: понекад је Профкетове дубинске анализе читало стотине хиљада људи. Нити је остао без духовних и еснафских наследника: дочекао је Миодраг да види нови нараштај стваралаца у Нишу, Лесковцу и околини, одгајен баш на његовим причама и баш по највишим мерилима која је сам Мајстор цео живот спроводио.

Управо је један достојни ученик, Марко Стојановић, који је највише проучавао и вредновао Миодрагов опус, заједно са Вуком Марковићем и кућом „Комико“ вратио овог чудног пролећа Профкета на велика врата у српску популарну културу.

Серијал „Били луталица“, дело силног тандема, дошао нам је у племићком облику — као књига врхунски уређена и направљена; обогаћена дирљивим Марковим текстом којим нас подсећа шта је специјална јединица Крстића значила нама који смо одгајани на њиховом штиву и жудели 30 година да га имамо на полици у трајном облику — да га могу данас и наша деца читати кад им се прохте. И читају га. Изнова.

Дивни дан промоције „Билија Луталице“, 26. априла 2014, на фестивалу „Нифест“, био је дан када су Миодраг и Владимир били наше звезде. Због промоције њихове књиге смо дошли, да се огрејемо на њиховом, а опет заједничком успеху.

Био је то и дан када је Профке надмоћно емитовао своју енергију нама–колегама у царском Нишу. Опчињавао нас је, између осталог, и заплетом свог најновијег дела — романом „Бесни“ о српском међуратном периоду, осињој теми коју ретки и данас смеју да пипну. А он је са ерудицијом и храброшћу пропловио као хајдук кроз тајну епохе, и написани рукопис спремно послао тамо где смо ми сматрали да је издавачка кућа баш њега достојна.

Са великом брзином, неоубичајеном за наше расуто доба, рукопис је прочитан пре који дан, али, на жалост, не и довољно брзо да предухитри чудни космички часовник који одређује кад ће ко отићи у борхесовску библиотеку–радионицу романа и стрипова, где велике душе једна с другом равноправно разговарају.

Ово се десило у тренутку када смо ми колеге били узбуђени Миодраговим повратком међу нас — снажним, ведрим и обећавајућим да ће нам подарити још хиљаде страна штива, које само онај с посебним даровима и искуством може створити.

Тежак је рез који сада доживљавамо. Изненађујући, као у великом филму или стрипу. Профкетова душевна сила је сада стабилна на месту где је све, верујем, светлост, а ми овдашњи имамо јасан и немали дуг. Да оне честице његове богате душе, које нам је улио, уредимо као у плодном задружном врту.

Тамо где сурова историја и гадура геополитика нису благовремено давале да се богати уметнички опуси саберу и објаве, баш тамо ћемо ми морати да сламамо отпор материје, да све оно што је Миодраг створио укоричимо, објавимо, проучимо, вреднујемо.

Да због нас самих то његово и надаље користимо и гајимо у нашем духовном сазревању (зато нам је, нишчима, и писао), али и да тај опус ставимо на праведно место, као вредност српске културе.

Нема сумње да ће још нерођени нараштаји из тих дела разумевати нас данашње боље него из историјских уџбеника...

Профке наш.

Ниједна црта коју си повукао у слову или цртежу није остала а да није одзвонила у некој вечности, чак и кад си покушавао да нас убедиш да је то само шала. Ми — твоји ученици, поштоваоци, духовни синовци и сабраћа — то најбоље знамо.

Нека ти Господ да покоја племенитој души.

Зоран Стефановић

У Београду, 13. на 14. јун 2014.

Миодраг Крстић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Миодраг Крстић (Ниш, 10. јануар 1959. — Ниш, 12. јун 2014) био је српски писац, стрипски сценариста и цртач, карикатуриста и публициста.

Биографија

Као сценариста и цртач присутан је од прве половине осамдесетих, најпре у издањима „Дечјих новина“. Као комплетан стваралац објављивао је кратке стрипове у листовима Графит (Ниш), Мале новине (Сарајево), Макстрип (Скопље) итд. Комплетну епизоду „Хајат Херп“ од 44 табле објавио му је Бисер стрип (1988).

Писао је сценарије и за нишког цртача Владимира Крстића, од којих је најпознатији серијал „Billy Wanderer“ (YU стрип магазин, 1984-1985).[1]

Након поновног успостављања демократије, почетком деведесетих, потпуно се посветио сатиричном политичком стрипу и карикатури.[2] Поред излета у Јеж, Вождовачке новине или Нашу крмачу, и друге листове, између 1991. и 2006. када је часопис престао да излази, био је стални карикатуриста и стрипски коментатор Српске речи. Након гашења овог магазина више није објављивао.[3]

Као и огромна већина домаћих стрипаџија и карикатуриста, и он је зараду од које се може живети морао потражити изван несуђене професије, радећи у Комуналцу, Јужној Морави, и Наиссусу.[4]

Бави се и публицистиком, Објавио је 2009. први том историографске књиге Банда црвена. За ову будућу трилогију урадио је и илустрације у реалистичком маниру, блиској његовој мање познатој, раној цртачкој фази.[5]

Критичка рецепција

Hyatt Hearp

  • „Смех у његовом случају постаје тријумф свесне и веселе слободе, јер весела спонтаност смешног чини гипким карактер и нашу интелигенцију.“ — Бранислав Милтојевић, Антологија нишког стрипа, 2004.
  • „На сценаристичком плану Миодраг Крстић блиста и може и самом Гошинију мирне душе да држи мегдан: хумор врца не са сваке стране, већ буквално са сваког кадра. (...) Крстићеви дијалози прича су за себе – интелигентни, реалистични а урнебесни, што је у гротесци врхунски комплимент.“ — Марко Стојановић, Јужњачка утеха, 2008.

Billy Wanderer

  • Billy Wanderer опасно је уздрмао класичну етичку схему вестерна у стрипу, па се и његов трапав, гротескни лик поима као оригинални прилог двојице Нишлија процесу не само демитизације, већ и надолазеће тоталне атрофије жанра.“ — Бранислав Милтојевић, Антологија нишког стрипа, 2004.
  • „Традиционална склоност југословенског стрипа ка жанру вестерна, у Билију Луталици се, потпуно неочекивано, пројавила у облику неке врсте зацрњеног, масног, знојавог али врло људског „антивестерна“. (...) Данас видимо да је Били Луталица један од најбољих домаћих вестерна икада, драгуљ свога жанра.“ — Зоран Стефановић, у: Тамбурић-Зупан-Стефановић, Стрипови које смо волели, 2011.

Извори

Литература

Спољашње везе

 

 

 

tacin 5 shop

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.