Недавно је објављено ново издање ванредног броја 7 ревије "Пегаз" из 1998. године, али сада у тврдом платненом повезу и на бољој хартији.
Жика Богдановић у свом предговору прави критичку анализу доприноса Руских имиграната српском стрипу током 1930-тих година. Она је илустрована кадровима, таблама и насловним странама Ђорђа Лобачева, Сергеја Соловјева, Николе Навојева, Константина Кузњецова, Алексија Ранхнера и Ивана Шеншина.
Основни садржај чине комплетни стрипови Константина Кузњецова "Књаз Милош", "Стјењка Разин" и "Пикова дама".
... а ево проширене верзије онога што је Слободан Ивков, под насловом "Руси су дошли", о овој књизи објавио у 21. по реду рубрици Стрипологија, на стр. 28 дневног листа "Блиц" бр. 6868 од 28. марта 2016. године:
Руси су дошли...
- Жика Богдановић:
- "Руси су дошли или По ведром дану можете видети вечност"
- 116 страница
- часопис Пегаз, специјал бр. 7
- Издавач Атенеум/Реалисацтион,
- Београд, 1998-2016.
Руси у српском стрипу / стрипови Константина Кузњецова,
Атенеум, Београд, 1998-2016.
Утемељивач српске теорије стрипа Жика Богдановић (Београд, 1932.) је, више од четири деценије пошто је указао на улоге имиграната из Русије у развоју модерног српског стрипа, а након што је дефинисао релације тих међуратних стрипара и нове средине, те увео у употребу синтагму "Београдски круг стрипа", свој посао, бар за сада и бар у вези са једним стрипаром (Константином Кузњецовом) који се уселио из Русије после Октобарске револуције, заокружио овим, први пут тврдо укориченим издањем, понајпре лакшим за чување.
С једне стране, у време настајања савремено конципираног стрипа поникавши у руском феудалном систему, који је споро и с великим кашњењем, тек уочи и током Првог светског рата уступао место индустријализацији и правом капитализму, иако су многи, поред других инетересовања и послова, били склони ликовним уметностима, ти будући српски стрипари, све док нису постали житељи Србије нису познавали такав, модеран стрип. У таласима стижући, емигрирајући из Русије после Октобарске револуције 1917. године и спашавајући живе главе, многи у малој Србији нису имали довољно посла и прихода.
С друге стране, овде су се упознали са стрипом као новим изразом којим су биле преплављене српске новине. На пример, још током двадесетих је у Београду Брана Цветковић креирао новинске дечје стрипове, београдски дневни лист "Политика" је објављивао хумористичке стрипове домаћих аутора, од 1932. часопис "Весели четвртак" је са, од стране домаћих аутора "позајмљеним" Дизнијевим ликовима, публиковао оригиналне "Доживљаје Мике Миша", а од октобра 1934. је редовно објављивао "прави" авантуристички стрип реалистичке стилизације, "Тајног агента X-9" сценаристе Хемета и цртача Алекса Рејмонда. После тога је српска продукција часописа и стрипова процветала. Публика је "полудела"! Као и за филмом. Али, стрипови су били много јефтинији!
Да би привукли конзументе, неки издавачи су цртано-писане приче називали "цртаним филмовима". Јавили су се коначно, стидљиво, под псеудонимима или непотписани, и први домаћи цртачи који су били спремни да стварају по западним стандардима новинског стрипа. Но, српски сценаристи авантуристичких сижеа, већ од раније творци веома популарних палп-романа, пласираних по свескама на киосцима у наставцима (Светислав Б. Лазић/Чика Света, Бранко Видић/Брандон Вид...), имали су проблема, као и само стрипски уредници и издавачи, да нађу цртаче и задовоље огромну тражњу. Наиме, у Србији се "нико озбиљан" није бавио овим "смешкама"!
Одређени својим бунтовним темпераментом, свесним опредељењем према томе какав однос околине ће их сачекати, тенденциозно немарном амбицијом за стицање некаквих "угледних" каријера или улажење у "честити грађански сталеж", поред Бранислава - Бране Цветковића издвојили су се и својеврсни боем и бонвиван Ђорђе - Ђука Јанковић, потом Момчило - Мома Марковић, затим будући послератни филмски режисер Живојин - Жика Митровић...
Генерално, ликовни уметници су овде били омаловажавани, чак екскомуницирани из професионалних удружења, а студенти избацивани са ликовних академија ако би се сазнало да у "обичној" штампи (новине, илустровани магазини...) објављују карикатуре или стрипове. Чак се ни на илустровање, па ни сликовница није гледало благонаклоно. Сличан "елитистички" или "академски", у суштини паланачки, малограђански однос према "тривијалним" делатностима, задржан и деценијама после Другог светског рата, владао је и у другим деловима сада бивше, а у то време заједничке државе, прво Краљевине, потом и Републике Југославије.
И, ту су руски имигранти, они који нису били архитекти, византолози, уметници других врста (позориште, балет...) или етаблираних и поштованих занимања, дакле ти наши нови сународници који се од доласка у Србију нису најбоље снашли ту су видели велики простор за рад и зараду. До тада су код таквих преовладавали послови "кубикаша" (тежак физички рад, копање кубика земље...), свирања у чувеним руским оркестрима или, у сваком случају, тежи послови од цртања...
Многи су се потпуно усредсредили на креирање стрипова, а неки су у периоду 1935-1941. достигли и највише оновремене светске стандарде ове графичке дисциплине примењене уметности. Такав је, на пример, био син руског конзула Ђорђе Лобачев, који је напустио "кубикашење" на копању панчевачког канала и после безбројних свирки са сународницима у Новом Саду и Београду окачио балалајку на зид. Прво се прво дохватио четкице, фирнајса, осликавања и исписивања на таблама назива продавница и биртија, потом сасвим посветио стрипу, илустрацији и карикатури. На највише српске стрипске врхове су се, на мање-више сличан начин, понајпре испели и Константин Кузњецов, Сергеј Соловјев и Никола Навојев. А и неки други...
Ово издање специјалног броја 7 ревије "Пегаз", намењене за визуелне медије који се изражавају графичким путем, насловљено са "Руси су дошли или По ведром дану можете видети вечност" и у целини посвећено једном од тих српских Руса, Константину Кузњецову, појавило се још 1998. Прошле године је унеколико иновирано и графичко-технички побољшано. Између корица има 116 страница.
Пре стрипова је обимни и богато илустровани уводни текст Жике Богдановића, чији се наслов подудара са називом издања. У том предговору Богдановић, на свој деликатни, софистикован и пристојан начин, детаљније и свеобухватније, пише о истој појави и процесу интеграције Руса у српско друштво, придошлица о којима се потписник овог приказа малопре вехементно и прозаично "распевао".
На великом формату издања објављена су три остварења, први пут пре 75 година (један и раније!) штампана у београдском стрипском часопису "Мика Миш" (период 1938 - 1940.), а која је стриповао Константин Кузњецов.
Први је биографски стрип "Књаз Милош", цртан на 18 табли по сценарију Светислава Б. Лазића и премијерно публикован у наставцима од 26. априла до 8. јула 1938. у "Мики Мишу", и то од броја 196 до 217.
Други, "Стјењка Разин" има 25 табли и настао је по сопственом сценарију. Први пут је у наставцима објављен у "Мики Мишу" од броја 416 до 435, од 31. маја до 6. августа 1940.
Трећи, "Пикова дама", по делу Александра С. Пушкина, у овој књизи заузима 28 страница. Она се изворно у "Мики Мишу", у којем је објављивана у наставцима, од броја 444 до 460 (6. септембар - 1. новембар 1940.), састојала од 17 великих хоризонталних табли које су се, без правилног раздела кадрова, шириле на две средње стране часописа. Чак су унутар себе садржавале растере и накнадно штампарски бојене тонове. За ову прилику, тих 17 великих хоризонталних табли је премонтирано на 28 мањих вертикалних и сведено на црно-бели цртеж.
Сва три стрипа Кузњецова су незаобилазна, јер имају, не само несумњиво велику историјску вредност за развој српског, па и европског стрипа и примењене графике, већ и високе ликовно-наративне домете, а неспорно највише за стандарде епохе у којој у настајали.
На крају књиге је мали лексикон, од стране приређивача Жике Богдановића изабраних аутора тог предратног Београдског круга: Ђорђе Лобачев, Бранко Видић, Ђорђе - Ђука Јанковић, Константин Кузњецов, Сергеј Соловјев, Никола Навојев, Алексије Ранхнер, Иван Шеншин, Себастијан Лехнер и Владимир Жедрински.
Речју, ово издање представља компетентан пресек једне епохе српске, не само стрипске и популарне културе. Сматрам да је заиста неопходно за њено комплетно разумевање.
НАПОМЕНА
Поред осталих извора података, поготово многобројних текстова и књига Здравка Зупана, више о овим ауторима и стриповима може да се сазна:
- на српском из недавно у "Стрип вестима" такође регистроване четврте теоријске књиге Жике Богдановића Живот у вечној садашњости, која је у целини посвећена међуратном српском стрипу и стрипарима (издавач "Атенеум/Реалисацтион", Београд, 2016) - на енглеском из одредница Слободана Ивкова о српским стрипарима, објављеним у Светској енциклопедији стрипа Мориса Хорна (Maurice Horn: The World Encyclopedia of Comics, izdavač "Chelsea House Publishers", USA, 1999.), str./pg. 411-412, 464-465, 473, 488-489, 512, 715-716, 829-830 i 923-924.
Слободан Ивков, www.stripvesti.com
