(Жежељ и ми, ни двадесет година касније)
Написано поводом изласка књиге: Данијел Жежељ, Омнибус,„Комико“, Нови Сад, 2013.
Жива сам душа и пазим шта причам о књигама у којима се добри људи сакупљају. И зато упозоравам на погрешан хоризонт очекивања, ако сте га на ово место донели.
Очекивања су зло, а нарочито ако се тумачења оностраног тичу. Боље је да будући историчари и критичари уметности и поп–културе раде свој посао и сами провере исказ: дело Данијела Жежеља је један од монолита стрипске и менталне стварности овог доба.
Ми садашњи можемо понудити само ону причу која је донета са лица места.
Сунце, Ритам, Краљ и Мудрост
Главно лице места је, у ствари, био тренутак. И то онај када се накнадни прелом у свести десио. Један девет девет три. Година када је некима већ било јасно да је вила Семолина себична кучка, да ћемо се Сунца начекати и да Шиљо још задуго неће бити пронађен. Час беше стигао када је родна земља заиста била крвава груда.
Али, из заветрине и од нас глупљих гледано, то је било скоро океј. Ми који нисмо добили свој животни фискални рачун за наплату били смо у блаженом незнању, чашћени са одлагањем од десет или двадесет година времена за спознају. Није да нисмо видели, али је од историје у реалном времену убедљивија била нека врста тек изгубљеног Раја. А он је још бубњао у нама.
